FILM

Od momenta svoga prvog pojavljivanja na engleskom jeziku kod čuvenog izdavača Cambridge University Press, 1987. godine, knjiga Vlade Petrića "Konstruktivizam u filmu" izvršila je snažan uticaj na recepciju sovjetskog reditelja dokumentarnog filma Dzige Vertova u anglosaksonskom kulturnom krugu. Taj se efekat odrazio ne samo na poimanje Vertovljevog "Čoveka s filmskom kamerom", remek-dela eksperimentalnog dokumentarnog filma kojem je knjiga prevashodno posvećena, već i na razumevanje Vertovljevog doprinosa filmskoj umetnosti i filmskoj misli u celini. Plod Petrićevog dugogodišnjeg rada na Vertovljevom celokupnom delu, manifestima, ogledima, i dnevničkim zapisima, "Konstruktivizam u filmu" nastajao je u dinamičnom, ponekad primetnom, a ponekad neizrečenom, stvaralačkom dijalogu autora sa kolegijalnim i širim kulturnim i intelektualnim okruženjem. Na taj način, uz filmsko i pisano nasleđe sovjetskog reditelja, dijaloški aperceptivni fon Petrićeve knjige predstavlja jedan heterogen kulturno-istorijski, intelektualni i ideološki asamblaž: pre svega Vertovljev neposredni kulturni, intelektualni i širi društveni

Prevedena sa engleskog jezika, ova knjiga je od izuzetne važnosti na svetskom nivou; tačnije, u pitanju je doktorksa disertacija koju je Vlada Petrić odbranio 1973. godine na Njujorškom univerzitetu (prvi doktorski rad iz oblasti filmologije u SAD-u), čime je filmu dao novi intelektualni status u američkoj akademskoj sredini. Iako je prva filmska škola u SAD-u ustanovljena već 1929. godine (Škola filmskih umetnosti pri Univerzitetu Južne Kalifornije) i bila usko povezana sa Akademijom filmskih umetnosti i nauka, institucijom koja dodeljuje Oskara i koja je i sama ustanovljena svega dve godine ranije (1927), u samom početku se radilo o dodiplomskim studijama bitno skromnijim i drugačijim od onih koje su zaživele tokom idućeg veka. Od ovih prvih, uglavnom pragmatično orijentisanih koraka do oko sto pedeset bogatih i raznovrsnih programa filmskih studija u savremenoj Americi prošlo je skoro sto godina, a Petrićeva disertacija hronološki stoji na pola tog puta, obeležavajući prelazni trenutak ka poimanju filma kao područja ozbiljne naučne aktivnosti u američkom obrazovnom sistemu. (Prof. dr. Aida Vidan)

Ovaj moderni platonovski dijalog prava je antologija produbljenih analiza filmova sa verskom tematikom, od XIX do XXI veka. Nisu izostavljeni ni militantno ateistički filmovi, kao ni, istina malobrojni, filmovi srpskih sineasta koji se religije dotiču. Posebno poglavlje posvećeno je i nepravedno zaboravljenim delima eminentnih svetskih režisera o vaskrsenju mrtvih. Knjigu završava pregled čuvenih arthaus filmova koji nisu direktno religiozni, ali zato očigledno žude za apsolutom

Ako budete čitali ovu antologiju redom, onako kako su tekstovi poređani, od prvog prema poslednjem, dobićete najbolju predstavu o onome što sam želeo njome da postignem, a to je: da pokažem sve bogatstvo naše književnosti o filmu, tom fenomenu koji je svojom pojavom izmenio svet, ali je manje poznato u kojoj meri je njegovo prisustvo u ovoj sredini ostavilo traga u našoj literaturi.

U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković

„Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri

„Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!”

Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao.

Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije.

Kao svojevrsni atlas filmskih uspomena na XX vek, dvosatni video esej Zid uspomena/Wall of Memories (1997) Vlade Petrića, manifestuje se kao neka vrsta Mnemosininog atlasa, monumentalnog projekta Abija Varburga (Aby Warburg), u formi savremenog medija - digitalnih pokretnih slika.

Na sličan način Petrićevo živo interesovanje za suštinu stvari, vidljivog materijalnog sveta koji nas okružuje, iskazuje i knjiga Uvođenje u film, u kojoj je on vešto razglobljavao, rastavljao i analizirao različite aspekte filmske forme i njenog nastajanja.

Možda je na ontološkom nivou njegov pristup filmu bio sličan pristupu slavnog nemačkog teoretičara filma Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer) koji je isticao potencijal filma da beleži i razotkriva materijalnu stvarnost i posmatra svet iz drugačije perspektive. Pod uticajem ruskog formalizma i sovjetske škole filmske montaže, Petrićev metodološki i analitički pristup filmu upućuje i na teoriju Sergeja Ejzenštajna koji je posmatrao građenje filmske forme polazeći od njene najelementarnije komponente, pojedinačnog kadra. Za Ejzenštajna je na ovom mikroskopskom nivou filmska sličica predstavljala kreativni konstrukt filmskog autora sačinjen od sirovog filmskog materijala.

Posmatrano u celini, Uvođenje u film predstavlja upravo konkretizaciju samog čina rastavljanja da bi se ponovo sastavio i samim tim upoznao “objekt znanja”, uz sva njegova značenja. U ovom pogledu Petrićev postupak i metod pisanja liči na rad reditelja koji stvara film. Mnogi proučavaoci i teoretičari filma nisu filmski stvaraoci, ali Petrić je imao dragoceno iskustvo reditelja koji je radio na televiziji i filmu, i to iskustvo je uticalo na njegove teorijske refleksije u ovoj knjizi. U razgovoru s Milošem Jevtićem 1989. godine Petrić je otkrio kako je uvek osećao unutrašnji sukob između emocionalnog i racionalnog, kreativnog i analitičkog, i da je bio opsednut detaljima što ga vuklo profesiji pedagoga, kritičara i teoretičara više nego čistoj kreaciji. Uvođenje u film može se posmatrati kao subjektivni izraz filmskog sveta jednog reditelja iskazan rečima, umesto pokretnih slika... Ana Grgić, 2022

Već sam naslov ove knjige nagoveštava nam da nas u njoj očekuje nesvakidašnji sadržaj: ona govori o dramatičnoj sudbini filmskog stvaraoca, koji se u svom radu suočavao sa nesvakidašnjim preprekama i teškoćama. Kao što nam i sam naslov obećava, prvi deo knjige bavi se snimljenim filmovima Vlatka Gilića.

Istorija filma Dejvida A. Kuka sveobuhvatni je vodič kroz filmsku umetnost od njenih početaka do današnjih dana. Autor obrazlaže sve bitne aspekte filma i filmskog stvaralaštva i ujedno nas upoznaje sa tehnološkim, društvenim i ekonomskim kontekstom u kom je nastala i razvijala se svetska kinematografija. U istorijski pregled Kuk znalački uklapa detaljnu analizu najznačajnijih filmskih ostvarenja kao što su Rađanje jedne nacije, Oklopnjača Potemkin i Građanin Kejn. Pritom, on svoju pažnju posvećuje i filmovima koji su snažno uticali na karijere najpoznatijih reditelja, svrstavajući tu Hičkokovu Vrtoglavicu, Renoarovo Pravilo igre, Ozuovu Tokijsku priču i Paradžanovljeve Senke zaboravljenih predaka. Delo donosi obilje podataka o najvažnijim periodima u razvoju filma i čuvenim filmskim školama: vajmarskom filmu, ruskom filmu predsovjetskog perioda, francuskom Novom talasu, novom španskom filmu...; govori o razvoju filmske tehnologije i, naravno, o najpoznatijim filmskim rediteljima: Grifitu, Velsu, Kurosavi, Bergmanu, Stounu... Novo izdanje nudi iscrpan pregled promena koje su se dogodile u savremenoj kinematografiji: od digitalnih inovacija i njihovog uticaja na distribuciju, potrošnju i nezavisnu produkciju filmova, do ispitivanja mogućnosti za formiranje globalnog filmskog pejzaža.

"Život s kostimima i rad na njihovoj kreaciji podseća na večne stvaralačke izazove, na neprestano traganje i prelistavanje istorije."

Iako to nije bio njegov običaj, Čaplin je priču filma Svetlosti pozornice isprva zamislio kao kratki roman od trideset i četiri hiljade reči, pod nazivom Svet pozornice (Footlights), koji se prvi put objavljuje u ovoj knjizi, i to više od šezdeset godina od kada je napisan. Čaplinov živopisni, ekscentrični stil, koji urednici izdanja nisu menjali, nesputano se kreće u rasponu od grubih kolokvijalizama do bogate slikovnosti jezika i dikensovskih opisa.

Uvodni tekst Dejvida Robinsona prati dug, ali logičan razvitak sižea, počev od nesvakidašnjeg zametka priče u Čaplinovom susretu s Nižinskim 1916. godine. Diskusija nakon osnovnog teksta romana govori o snimanju filma, a omogućuje i uvid u stvarne ličnosti i mesta što su poslužili kao uzor Čaplinu, a žive u njegovim sećanjima: tu su ljudi i pozorišta londonske četvrti Soho, kao i jedinstvena baletska tradicija dva velika pozorišta na Lester skveru, pozorišta Empajer i Alhambra, kojima je u filmu Svetlosti pozornice prvi i jedini put odata počast.

U istoriji XX veka značajno mesto pripada filmu, tehničkom i izražajnom instrumentu koji ume neposredno i živo da prikaže ne samo činjenice i događaje već i ideje, običaje, modu, individualne i kolektivne obrasce ponašanja. I u istoriji Italije film je predstavljao umetničku i kulturnu oblast od velikog značaja čijom se analizom taj narod, “uhvaćen” i predstavljen u svojim aktivnostima i navikama, može bolje razumeti i upoznati Otud i odluka Akademije nauka u Torinu i Nacionalnog muzeja filma da organizuje međunarodni skup na kome bi još jednom razmotrila istoriju italijanskog filma i uticaj koji je on ostvario na društvo i okruženje. Knjiga je zbirka radova sa ovog skupa koji su koncentrisani oko dve velike teme:
· Istorija italijanskog filma, s osvrtom na posebnost i karakteristike.
· Ekonomska priroda fenomena koji odlikuju filmsku produkciju: njen nastanak u formi industrije, razvoj kroz oblike visokog zanatstva i, naravno, kriza.
Grupa kvalifikovanih stručnjaka okupila se tako da bi što bolje sagledala različite aspekte italijanskog filma: proizvodne, ekonomske, umetničke, ideološke, umetničke, pa i teorijske, a nisu zanemareni ni oni aspekti koji su donosili različite novine i ideje. Istorijsko gledište upotpunjeno je doprinosima sociologa, lingvista, semiotičara, što je omogućilo da na kraju skupa budu izdvojeni neki tipični sadržaji italijanskog filma i sagledane njegove karakteristične izražajne forme i način komunikacije.