O, nije to čitalačko referentni usklik iz neke panslavističke kafane u kojoj mudrom dobrotom opterećeni i preotvoreni tvorci analitičkih refrena podstiču ono – Volga, Volga...
Ovo je deo imenskog krova autorskog štita pesnikinje koja beskompromisno rastura kanone metafora i sintagmi, između simbola i večnosti, termina i bola, zna vezu između tek rođenog deteta i smrti zmije, cveta u jami i sobi duše, suštine i svesti i versičkoj dinamici boja dok svaka reč kopni, jer život je iznutra i tvrdnja nije više presudnija od uzvišene samouništive epifanijske semenke iz koje klija ne samo jednoznačnom asocijativnošću osmeh i kikot srećnog Jude.
Čitati i potkrepljivati mentalno-receptivnim trzajem ovakvu poeziju, razliti stih kao izvor i ušće, izdići se iz zvuka olupine – „jer svaka je reč korak i sve što je živo plane“.
Podvig je ova poezija, jer nju ne poznaješ kao sebe dok otkrivaš.
– Radivoj Šajtinac
Pesme Lene Volgin u zbirci Cvet u jami nisu nimalo nalik na svoj naslov. Ovo su pesme kojima smo se konačno vratili i u kojima sve slike padaju, kako kaže sama pesnikinja. Ko traži sopstveni identitet i ko traga za hrišćanskim delom svoje duše ove su mu pesme neizbežne.
– prof. dr Milena Vladić Jovanov
Suočenje sa tajnom ljudske egzistencije jeste drama koja u našim životima počinje sa zrenjem sopstva, a u tom periodu, po učenjima Štajnera i Junga, raste i astralno telo, telo osećajnosti gde dolazi i do uspostavljanja veza sa svekolikom stvarnošću životnih fenomena. Poezija Lene Volgin najverniji je odraz te transformacije, procesni kanal njenih faza i mena i najbolji svedok tog stanja svesti. Jastvo koje je žedno ispunjenja i spoznaje u večitoj je potrazi za Hramom kao ovaploćenjem povezanosti duše i Apsoluta. Cvet u jami je težnja da uspostavimo vezu sa Svestvaranjem, da ovladamo simboličkim jezikom prošlosti i budućnosti i ostavimo svoj trag u pesku večnosti, kao radoznala deca pred čarima Okeana, ne bismo li osetili Harmoniju i Ljubav u jedinstvu prirodnih i kosmičkih sila vatre i vode...
– Vasilije Domazet
U predvorju poezije Lene Volgin stoje vatreni obruči i tiha ogledala čija refleksija nepoznatim predelima duše iscrtava nove oblike pre-daha. Kada jednom spoznate jedinstvo prirodnih elemenata tada ni rvanje sa anđelima neće biti težak posao, jer Cvet u jami neprestano menja svoju konačnost u odnosu na trenutak sadašnjosti i vice versa – neprestano koračanje od Ja-centričnost do Ruža-centričnost nije samo odabir puta ka Luciferu nego i vrlina.
– Nemanja Veljović Subrosa
