FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Knjiga Barbare Alberti „LJubomorna na Majakovskog“, koja otkriva Majakovskog u posve novom svetlu.

Knjiga sadrži tri fundamentalna pojma i naslova iz Emineskuove lirike - Lučarnik, Oda i Molitva. Naslov ove knjige i prevoda, Patria vietii i Domovina života na oba jezika imaju nečeg prirodnog i ritualnog.

U nju, vanredno ilustrovanu, ulazi se kao u hram. Otvara je čuvena pesma „Gračanica“ Desanke Maksimović. Za njom sledi najpoznatija pesma ispevana o Simonidi, jedna iz kosovskog ciklusa Milana Rakića. Ta pesma je bila matica koja je okupila oko sebe sve ostale pesme posvećene najmlađoj srpskoj kraljici ikada. Svetlost njenih ugašenih očiju, koje su prave „zvezde ugašene“ (M. Rakić), upravo lirskim posredstvom Milana Rakića postala je neugasiva svetlost srpske lirike. Dobili smo novu pesničku gramatiku i retoriku. Nimalo slučajno, jedan asteroid nazvan je Simonida, po njoj... Dušan Stojković

Dosadašnji, a to znači duže od desetogodišnji, rad dr Ković na problemima jezičkog simbolizma sumiran je u knjizi pod naslovom Jezički simbolizam. Ova naučna monografija u svojim uvodnom delu sadrži tri tematske celine koje čitaoca upoznaju sa problemom jezičkog simbolizma, a koji bi se, uz malo slobode, mogao prevesti u pitanje u kojoj meri je jezik kojim se koriste ljudi jedan u potpunosti arbitraran sistem, i ako nije, što je lako pokazati, koje su sve posledice postojanja različitih vidova simbolizma po različita lingvistička i filozofska stanovišta o jeziku.

Ovaj vrlo informativni pregled vodi do naredne celine uvoda u kojima se razmatraju vrste jezičkog simbolizma i svrha i značaj ovog fenomena u formiranju jezika i načina na koji se ljudi koriste njime, što jeste centralna tema knjige. Na ovu celinu nadovezuje se ona u kojoj su izložena različita teorijska gledišta na ovaj problem. Uvodni deo završava se sasvim svežim pregledom neuralnih osnova jezičkog simbolizma. Druga polovina knjige posvećena je prikazu i analizi empirijskih istraživanja jezičkog simbolizma u srpskom jeziku, koje je sproveo autor sa svojim saradnicima.

Ako uvodni deo Jezičkog simbolizma pokazuje da dr Ković izvanredno poznaje različitih aspekata glavne oblasti svog naučnog interesovanja, istraživanja prikazana u drugom delu knjige govore o tome da ona suvereno vlada metodama eksperimentalne psihologije i neuronauka i da ih vešto koristeći i kombinujući daje značajan doprinos istraživanjima jezičkog simbolizma i, nije preterano reći, da svojim radom čak oblikuje neke od pravaca u istraživanju ovog fenomena. Posebno impresionira činjenica da praktično nema poglavlja u knjizi u kome autor ne iznosi vlastite vrlo precizne ideje za dalja istraživanja, što je zalog za naše mišljenje da od dr Ković možemo da očekujemo još mnogo značajnih naučnih rezultata u vremenu koje dolazi.
(prof. dr Dejan Lalović)

Poezija Ljubinka Jelića uveliko poseduje prepoznatljivost. To smo mogli ustvrditi u desetak njegovih pesničkih knjiga, dosad objavljenih i neporecivo sazdanih, u neprestanoj težnji, za poetičkim prinavljanjem, posebno u oslobađanju jezičke zaigranosti izvan standardizovane forme, bliske tradicionalnom narodnom pevanju i romantičarskom iskustvu. Tu osobenost nalazimo i u ovoj njegovoj pesničkoj knjizi koja delimično ima izvesne zasnovanosti u pojedinim pesmama, ranije objavljenim, prvenstveno u tematsko-motivskom krugu posvećenom ljubavi – tom svevremenom životodavnom eliksiru. Zapravo, ova najnovija knjiga po svim poetskim elementima dobro struktuiranim u neobične slike i asocijacije, u jednu nesvakidašnju refleksiju o ljubavi, potvrđuje da je pred čitaocima još jedno zrelo pesničko ostvarenje, građeno bez patetične intonacije, u saglasnosti sa značenjima modernih poetičkih pritoka.
(Radomir Andrić)

Kako je šokantno svež taj Argezi - mislim da će uskliknuti umni čitalac napajajući se Argezijevim stihovima danas, u ovome času, imajući na umu naš ovdašnji poetski i kulturni kontekst. Svež i smeo pesnik koji bi da izuje svoj jezik, da mu omogući „bos da hoda.“ I čini on to, zaista, ali na jedan vanredno rafiniran, plodno dvosmeran način, posežući za istim postupkom kojim se obraća duši. Duša je negde spolja, udomljena u nestvarno-stvarnoj kući nalik knjizi s belim stranicama, ona je naoko odlutala – da bi se, u isti čas, pokazala njena bitna „priroda“ i suštastvena vrednost.

U argezijevskom univerzumu i krompiri su bića; njihov tajni život u trapu nadmoćan je kao što je nadmoćna i slika stradalnog Jona, tri noći „pacovima dragog“, što svoj tamni sjaj emanira u podrumu mrtvačnice. Tako govori pesnik kojeg nije mimoišlo stvarno iskustvo robije i robijanja, da bi, u skladu sa svekolikim složenim iskustvom života i saznanjem univerzuma, Gospodu se obraćao psalmodično, samotan i skrušeno pognut, nalik na osamljeno drvo u polju i, u isti mah, oštar i hrapav – kao hipotetični plod ili kora tog istog „drveta.“ Eto razloga što ne možemo da ne uživamo čitajući Tudora Argezija, tog „Emineskua HH veka“, kako nas podseća Mirča Tomuš.

(Srba Ignjatović)

Novi pesnički rukopis Radomira Andrića, nimalo slučajno, iznedruje iz reči, darujuće i obasjavajuće, koja nas izvodi i diže iz nepodnošljivog mulja svakodnevnice. Reč je o poeziji koja ishodi iz središta lavirinta savremenog sveta, koja svedoči o njegovoj iluziji i igri, o njegovoj pogrešnosti i izdajnosti, o njegovoj, neproničućoj, besperspektivnosti, o haosu prašine i vihoru zlobe u kojem se našao savremeni čovek. (Selimir Radulović)

Književna kritika je Radomira Andrića dočekivala kao pesnika „izoštrene maginacije, koji žudi i traga za novom slikom, novim zvučanjem i značenjem iskaza“ (Srba Ignjatović). I za Miroslava Egerića reč je o pesniku „razvijenog unutarnjeg živoga i razigrane imaginacije“. Radivoje Mikić je, ocenjujući Bunare istakao da Andrić svoju pesmu zaodeva fantastikom koja je „ekvivalent tvoračkog“. Miro Glavurtić je, ponet čudesnim likovnim delom Radoša iz Modriče, zamišljao Ota Bihalji Merina kako „rasinske bunare prenosi u neku rimsku galeriju, ali prethodno čita poeziju Radomira Andrića“. Kritika je jednodušna u tvrdnji da je naš pesnik svagda na vrelima života i nepresušnog narodnog govora koji u sebi nosi snagu i lepotu iskaza. (Miloš Petrović)

Knjiga je svedočanstvo o jednom naopakom vremenu i opasnom poslu kojim su se bavili ljudi na vlasti i vojne kontraobaveštajne službe čiji su se pojedinci stavili u funkciju te i takve vlasti. Kao takva, predstavlja vredan dokument o igrama koje su pratile raspad nekad velike i moćne SFRJ.
Autor, i sam pripadnik KOS-a, na čitaocu privlačan i razumljiv način, kakav se od jednog oficira baš i ne očekuje, oslikava pojedine važne događaje iz neposredne prošlosti i njihove učesnike. To je društvena hronika iz koje se vidi da to što su građani Srbije patili i propatili ničim nije uticalo da akteri prljavih poslova budu sankcionisani. Naprotiv, mnogi od njih su i dalje u strukturama moći, pritajeni ili na poziciji, svejedno, a stradali su uglavnom oni koji su se suprostavljali ludilu.

Ova knjiga je prvo autentično kazivanje o radu KOS-a, u čije arhive do sada niko nije zavirio. To su dovoljni razlozi da se ona pročita.
(Milenko Vasović)

Ne događa se često, zapravo kod nas – uopšte, da jedna knjiga poezije ugleda svoje drugo izdanje i to još obogaćena i engleskim prevodom stihova!
Nakon što je prvo izdanje planulo, a autor ovenčan najvećom pesničkom nagradom UKS-a „Milan Rakić“, imamo veliko zadvoljstvo da najavimo izlazak drugog izdanja ove nesvakidašnje zbirke poezije koja svojim kvalitetom, jezikom, snagom vizije, razigranošću jezika umnogome prevazilazi sve viđeno u modernoj poeziji. Sve što budete pročitali nakon ove zbirke biće vam dosadno, prazno, isprazno.
Direktnim, brutalnim jezikom na tragu Bukovskog, poigravajući se ritmom, rimom, pravilima poput pravih modernista, garnirajući sve to „igrama“ – narodnim jezikom razbrajalica, poskočica i folklornih umotvorina – Lukić pravi maestralnu kompoziciju ovih pesama ljubavnih o telu i bakru što tvore čudesni amalgam Umetnosti reči.

I sam nekada službenik obaveštajno-bezbedonosnih službi, autor je pokušao da krajnje objektivno, ne podležući ideološkim, nacionalnim, verskim ili etničkim uticajima, pristupi fenomenu tajnih službi iz nekoliko uglova. Nakon pojmovnog, evolutivnog i metodološkog određenja, knjiga se bavi ciljevima i metodama kontrole službe, kao i mehanizmima njene kontrole i nadzora u različitim državama sveta, uključujući i bivšu SFRJ. Poslednja poglavlja posvećena su radu službi u Srbiji, kao i problemu visokih tehnologija i kršenja ljudskih prava.

Po prvi put na srpskom jeziku, najpoznatiji ukrajinski pesnik se predstavlja svojom izuzetnom zbirkom poezije. Pored pesništva (9 zbirki poezije), Mahno se bavi esejistikom, prevodilaštvom i dramaturgijom. Prevođen je na preko dvadeset jezika.

U susretima sa piscima Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Miroslavom Krležom, Mešom Selimo-vićem, recimo, u sukobima sa Oskarom Davičom i Makom Dizdarom, ali i sa nekima iz svoje generacije, R. P. Nogo je u svojoj autobiografiji o drugima zahvatio pola veka naše ubrzane istorije. Ova Nogova knjiga bi-će upamćena po narativnoj svežini, intrigantnom sadržaju, stilskoj perfekciji i moralnoj doslednosti.

Prirodno je da, po Emersonu vidjenje napretka i boljitka covecanstva, treba povezati sa postojanjem genijalnih ljudi i njihovom delatnoscu, kao i nasem izucavanju i prihvatanju njihovih pozitivnih rezultata… Nasi vidjeni ljudi, nisu veliki zato sto resavaju jedan ili vise vecnih problema, vec zato sto pokazuju da postoji odredjeni nacin, metod da se uradi nesto sto niko nikada nije… U tome bi morao da lezi uzor samousavrsavanja za svakoga od nas… Genije bi, po definiciji, morao da bude covek narocite licne intuicije, dovedene do savrsenstva. I njegova predavanja o vidjenim ljudima covecanstva, imaju za cilj istrazivanja posebnosti pod kojima se ova intuicija razvijala, i rezultate koje je, uopsteno uzevsi, ona kod svakog od njih postigla.