POEZIJA

Knjiga sadrži tri fundamentalna pojma i naslova iz Emineskuove lirike - Lučarnik, Oda i Molitva. Naslov ove knjige i prevoda, Patria vietii i Domovina života na oba jezika imaju nečeg prirodnog i ritualnog.

U nju, vanredno ilustrovanu, ulazi se kao u hram. Otvara je čuvena pesma „Gračanica“ Desanke Maksimović. Za njom sledi najpoznatija pesma ispevana o Simonidi, jedna iz kosovskog ciklusa Milana Rakića. Ta pesma je bila matica koja je okupila oko sebe sve ostale pesme posvećene najmlađoj srpskoj kraljici ikada. Svetlost njenih ugašenih očiju, koje su prave „zvezde ugašene“ (M. Rakić), upravo lirskim posredstvom Milana Rakića postala je neugasiva svetlost srpske lirike. Dobili smo novu pesničku gramatiku i retoriku. Nimalo slučajno, jedan asteroid nazvan je Simonida, po njoj... Dušan Stojković

Poezija Ljubinka Jelića uveliko poseduje prepoznatljivost. To smo mogli ustvrditi u desetak njegovih pesničkih knjiga, dosad objavljenih i neporecivo sazdanih, u neprestanoj težnji, za poetičkim prinavljanjem, posebno u oslobađanju jezičke zaigranosti izvan standardizovane forme, bliske tradicionalnom narodnom pevanju i romantičarskom iskustvu. Tu osobenost nalazimo i u ovoj njegovoj pesničkoj knjizi koja delimično ima izvesne zasnovanosti u pojedinim pesmama, ranije objavljenim, prvenstveno u tematsko-motivskom krugu posvećenom ljubavi – tom svevremenom životodavnom eliksiru. Zapravo, ova najnovija knjiga po svim poetskim elementima dobro struktuiranim u neobične slike i asocijacije, u jednu nesvakidašnju refleksiju o ljubavi, potvrđuje da je pred čitaocima još jedno zrelo pesničko ostvarenje, građeno bez patetične intonacije, u saglasnosti sa značenjima modernih poetičkih pritoka.
(Radomir Andrić)

Kako je šokantno svež taj Argezi - mislim da će uskliknuti umni čitalac napajajući se Argezijevim stihovima danas, u ovome času, imajući na umu naš ovdašnji poetski i kulturni kontekst. Svež i smeo pesnik koji bi da izuje svoj jezik, da mu omogući „bos da hoda.“ I čini on to, zaista, ali na jedan vanredno rafiniran, plodno dvosmeran način, posežući za istim postupkom kojim se obraća duši. Duša je negde spolja, udomljena u nestvarno-stvarnoj kući nalik knjizi s belim stranicama, ona je naoko odlutala – da bi se, u isti čas, pokazala njena bitna „priroda“ i suštastvena vrednost.

U argezijevskom univerzumu i krompiri su bića; njihov tajni život u trapu nadmoćan je kao što je nadmoćna i slika stradalnog Jona, tri noći „pacovima dragog“, što svoj tamni sjaj emanira u podrumu mrtvačnice. Tako govori pesnik kojeg nije mimoišlo stvarno iskustvo robije i robijanja, da bi, u skladu sa svekolikim složenim iskustvom života i saznanjem univerzuma, Gospodu se obraćao psalmodično, samotan i skrušeno pognut, nalik na osamljeno drvo u polju i, u isti mah, oštar i hrapav – kao hipotetični plod ili kora tog istog „drveta.“ Eto razloga što ne možemo da ne uživamo čitajući Tudora Argezija, tog „Emineskua HH veka“, kako nas podseća Mirča Tomuš.

(Srba Ignjatović)

Novi pesnički rukopis Radomira Andrića, nimalo slučajno, iznedruje iz reči, darujuće i obasjavajuće, koja nas izvodi i diže iz nepodnošljivog mulja svakodnevnice. Reč je o poeziji koja ishodi iz središta lavirinta savremenog sveta, koja svedoči o njegovoj iluziji i igri, o njegovoj pogrešnosti i izdajnosti, o njegovoj, neproničućoj, besperspektivnosti, o haosu prašine i vihoru zlobe u kojem se našao savremeni čovek. (Selimir Radulović)

Književna kritika je Radomira Andrića dočekivala kao pesnika „izoštrene maginacije, koji žudi i traga za novom slikom, novim zvučanjem i značenjem iskaza“ (Srba Ignjatović). I za Miroslava Egerića reč je o pesniku „razvijenog unutarnjeg živoga i razigrane imaginacije“. Radivoje Mikić je, ocenjujući Bunare istakao da Andrić svoju pesmu zaodeva fantastikom koja je „ekvivalent tvoračkog“. Miro Glavurtić je, ponet čudesnim likovnim delom Radoša iz Modriče, zamišljao Ota Bihalji Merina kako „rasinske bunare prenosi u neku rimsku galeriju, ali prethodno čita poeziju Radomira Andrića“. Kritika je jednodušna u tvrdnji da je naš pesnik svagda na vrelima života i nepresušnog narodnog govora koji u sebi nosi snagu i lepotu iskaza. (Miloš Petrović)

Ne događa se često, zapravo kod nas – uopšte, da jedna knjiga poezije ugleda svoje drugo izdanje i to još obogaćena i engleskim prevodom stihova!
Nakon što je prvo izdanje planulo, a autor ovenčan najvećom pesničkom nagradom UKS-a „Milan Rakić“, imamo veliko zadvoljstvo da najavimo izlazak drugog izdanja ove nesvakidašnje zbirke poezije koja svojim kvalitetom, jezikom, snagom vizije, razigranošću jezika umnogome prevazilazi sve viđeno u modernoj poeziji. Sve što budete pročitali nakon ove zbirke biće vam dosadno, prazno, isprazno.
Direktnim, brutalnim jezikom na tragu Bukovskog, poigravajući se ritmom, rimom, pravilima poput pravih modernista, garnirajući sve to „igrama“ – narodnim jezikom razbrajalica, poskočica i folklornih umotvorina – Lukić pravi maestralnu kompoziciju ovih pesama ljubavnih o telu i bakru što tvore čudesni amalgam Umetnosti reči.

Po prvi put na srpskom jeziku, najpoznatiji ukrajinski pesnik se predstavlja svojom izuzetnom zbirkom poezije. Pored pesništva (9 zbirki poezije), Mahno se bavi esejistikom, prevodilaštvom i dramaturgijom. Prevođen je na preko dvadeset jezika.