Knjiga je svedočanstvo o jednom naopakom vremenu i opasnom poslu kojim su se bavili ljudi na vlasti i vojne kontraobaveštajne službe čiji su se pojedinci stavili u funkciju te i takve vlasti. Kao takva, predstavlja vredan dokument o igrama koje su pratile raspad nekad velike i moćne SFRJ.
Autor, i sam pripadnik KOS-a, na čitaocu privlačan i razumljiv način, kakav se od jednog oficira baš i ne očekuje, oslikava pojedine važne događaje iz neposredne prošlosti i njihove učesnike. To je društvena hronika iz koje se vidi da to što su građani Srbije patili i propatili ničim nije uticalo da akteri prljavih poslova budu sankcionisani. Naprotiv, mnogi od njih su i dalje u strukturama moći, pritajeni ili na poziciji, svejedno, a stradali su uglavnom oni koji su se suprostavljali ludilu.
Ova knjiga je prvo autentično kazivanje o radu KOS-a, u čije arhive do sada niko nije zavirio. To su dovoljni razlozi da se ona pročita.
(Milenko Vasović)
I sam nekada službenik obaveštajno-bezbedonosnih službi, autor je pokušao da krajnje objektivno, ne podležući ideološkim, nacionalnim, verskim ili etničkim uticajima, pristupi fenomenu tajnih službi iz nekoliko uglova. Nakon pojmovnog, evolutivnog i metodološkog određenja, knjiga se bavi ciljevima i metodama kontrole službe, kao i mehanizmima njene kontrole i nadzora u različitim državama sveta, uključujući i bivšu SFRJ. Poslednja poglavlja posvećena su radu službi u Srbiji, kao i problemu visokih tehnologija i kršenja ljudskih prava.
U susretima sa piscima Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Miroslavom Krležom, Mešom Selimo-vićem, recimo, u sukobima sa Oskarom Davičom i Makom Dizdarom, ali i sa nekima iz svoje generacije, R. P. Nogo je u svojoj autobiografiji o drugima zahvatio pola veka naše ubrzane istorije. Ova Nogova knjiga bi-će upamćena po narativnoj svežini, intrigantnom sadržaju, stilskoj perfekciji i moralnoj doslednosti.
Prirodno je da, po Emersonu vidjenje napretka i boljitka covecanstva, treba povezati sa postojanjem genijalnih ljudi i njihovom delatnoscu, kao i nasem izucavanju i prihvatanju njihovih pozitivnih rezultata… Nasi vidjeni ljudi, nisu veliki zato sto resavaju jedan ili vise vecnih problema, vec zato sto pokazuju da postoji odredjeni nacin, metod da se uradi nesto sto niko nikada nije… U tome bi morao da lezi uzor samousavrsavanja za svakoga od nas… Genije bi, po definiciji, morao da bude covek narocite licne intuicije, dovedene do savrsenstva. I njegova predavanja o vidjenim ljudima covecanstva, imaju za cilj istrazivanja posebnosti pod kojima se ova intuicija razvijala, i rezultate koje je, uopsteno uzevsi, ona kod svakog od njih postigla.
