U ovoj pronicljivoj i beskompromisnoj zbirci eseja, Suzan Sontag istražuje kako se predstave o ženama oblikuju, potvrđuju i osporavaju kroz kulturne i društvene narative.
S intelektualnom oštrinom po kojoj je prepoznatljiva, Sontag poziva na promišljanje o tome šta sve znači biti žena u svetu koji je još uvek, decenijama nakon nastanka ovih tekstova, duboko obeležen nejednakošću. Pišući u vreme proboja nekih od najupečatljivijih feminističkih glasova, ona iz jedinstvene perspektive analizira društvene, kulturne i političke obrasce koji oblikuju iskustvo žene u javnoj sferi i privatnom životu.
Kroz analizu književnosti, filma i medijskih slika, Sontag neprestano otvara prostor za sumnju, propitivanje i otpor, pozivajući nas da razmišljamo dublje, šire i hrabrije o rodnom oslobođenju.
Tražeći pravi izraz za gotovo neizrecivo iskustvo, Svirščinjska je pronašla slično rešenje koje su otkrili i prozni autori u delima srodne tematike, poput Varlama Šalamova, na primer. Njegove priče o životu u staljinističkim logorima na Kolimi takođe su pisane svedenim jezikom, reducirano, bez suvišnih ukrasa, smirenim tonom, kao da piše o nekoj posve bezazlenoj temi. Iste vrline krase i zbirku Svirščinjske, očigledno je da najstrašnija iskustva – logor, ratne strahote, stradanja nevinih, nepojamni zločini i patnje – zahtevaju sličan pristup i stilski registar. Poljska pesnikinja se ovom zbirkom pridružuje bogatoj literaturi fakata i svedočanstava, koju nam je kao mračno zaveštanje ostavio surovi XX vek.
Iz pogovora Tomislava Markovića
