DOMAĆE KNJIGE

Hej, devojčice, jesi li zaljubljena? Onako, baš, baš zaljubljena, toliko da možda nekad i sanjaš svoju simpatiju? Zar to nije divan osećaj? I devojčica Ana iz ove knjige se zaljubila, i to baš, baš jaaako, u Jergena, dečaka koji se nedavno doselio. A izgleda da ni Jergen nije ravnodušan. Ali Ana ipak nije sigurna. Da li se i ja njemu dopadam? Da li će mi napisati ljubavno pismo? Da li me čeka na našem mestu? Koliko pitanja?! U životu, naravno, nije sve uvek jednostavno i lako. Ali Ana nije devojčica koja lako odustaje. U njenoj ljubavnoj avanturi pomoći će joj Razbojnica Helga. Ko je sad to?! Hmmm… zaviri u Razbojničku baštu, provozaj se s Anom i Jergenom na biciklima, gvirni malo u zaljubljeno srce jedne devojčice – a to će biti jednostavno i lako: dovoljno je samo da otvoriš ovu knjigu.

Kroz objektiv mlade fotografkinje Irine stvarnost se prelama kao u iskrivljenom ogledalu. Njena umetnost je mračna i provokativna, etički sporna i uznemirujuća, a posledice njenih psihičkih lomova i narušenih odnosa s drugim ljudima surovije su i dalekosežnije nego što to na prvi pogled izgleda. U Komadima dečaka Elajza Klark se poigrava odnosima moći, rodnim ulogama i granicama između žrtve i zlostavljača. Bilo da ga čitate kao mračnu komediju ili psihološki horor, ovaj roman ostavlja snažan utisak, uznemiruje i fascinira, zavodi i odbija. Briljantna priča koja izaziva nelagodu otvarajući goruća pitanja o prirodi traume, korenima nasilja i psihologiji ljudske monstruoznosti. Komadi dečaka brzo je privukao pažnju književne javnosti, brutalno iskrenim i provokativnim pogledom na umetnost, rod i moć. Roman je doživeo kultni status i Elajzi Klark obezbedio mesto na listama najuzbudljivijih novih britanskih autorki. Proglašen je knjigom godine u kategoriji beletristike i našao se u finalu izbora za Women’s Prize Future, nagrade koja se dodeljuje autorkama mlađim od 35 godina.

Pred vama je poetična priča o odnosu majke i ćerke. Poetična je i kad govori o podršci, razumevanju, ljubavi i spasu, ali i kad opisuje usamljenost, napuštenost, tugu, strah, smrt. Glavne junakinje ovog romana jesu Maja i njena majka Vivijen Bakster, upečatljiva beskompromisna žena koja odbacuje sve društvene konvencije, predrasude i rasne prepreke, i živi po svojim pravilima. Prvih nekoliko godina Maja je provela kod bake, a onda ju je majka ponovo dovela da žive zajedno. Bilo je to teško vreme za devojčicu. Znala je da se od nje očekuje da voli majku, ali zbog razdvojenosti, koju je doživljavala i kao majčinu izdaju, nije mogla da pronađe ta osećanja u sebi. Sve dok od majke nije dobila strpljenje, poštovanje, razumevanje, oslonac. Ovo je sedmi i poslednji roman u autobiografskom ciklusu Maje Anđelou – prvi je kultni Znam zašto ptica u kavezu peva – koji otkriva da se ljubav zaslužuje a ne nasleđuje.

U hladnoj i neprijateljskoj noći, čamac s migrantima tone u evropskim vodama. Događaju koji lako postaje neprijatna vest, statistika i potom zaborav, Delekroa pristupa kao unutrašnjem znaku da se zaustavimo, barem na trenutak, taman toliko da se upitamo ko nas laže i koga lažemo mi. Ne težeći rekonstrukciji tragedije već njenom razumevanju, kroz promenu perspektive, i promišljeni, filozofski ton, roman preispituje ideju lične i kolektivne odgovornosti, problem posmatrača i saučesnika, i uzroke užasa savremene civilizacije i ravnodušnosti pred njima. Delekroa ne nudi utehu niti jednostavne odgovore. Umesto toga, postavlja neprijatna pitanja o nasilju koje se odvija pred našim očima, o licemerju ideje univerzalnih evropskih vrednosti i etici sveta u kojem se tragedije ponavljaju, a preuzimanje odgovornosti neprestano odlaže. Roman je uvršten u uži izbor za Međunarodnu Buker nagradu i nagrađen nagradom za prevod engleskog PEN-a.

U okupiranoj Francuskoj, usred građanskog rata i borbe za preživljavanje, udovica Barni ulazi u ispovedaonicu ali ne s namerom da se ispovedi. Iznenađena lucidnošću mladog sveštenika Leona Morena, koji se ne boji da govori o Bogu kao o izazovu a ne utehi, Barni ulazi u odnos koji ne ume tačno da odredi. Veza Barni i Leona Morena je duhovna, intelektualna, emocionalna. Možda i erotska?

Leon Moren, sveštenik jeste roman o veri, sumnji, telesnosti, ideologiji i neizrecivoj čežnji, pisan stilom koji je istovremeno strog i duhovit, promišljen i potresan. Objavljen 1952. godine, danas se čita kao iskren prikaz ženske slobode u odnosu na veru, seksualnost i potragu za smislom.

Beatris Bek (1914–2008) bila je franscuska književnica belgijsko-irskog porekla. Studirala je književnost u Grenoblu i radila kao novinarka, učiteljica i sekreterica. Presudan trenutak za njeno
književno sazrevanje bio je susret sa Andreom Židom, koji ju je ohrabrio da piše o svom životu, bez ulepšavanja i kompromisa.

Stvaralački put je započela ciklusom koji čini šest romana o Barni, junakinji koja je njena književna dvojnica. Prvi romani doneli su joj skromno priznanje, ali je 1952. godine stekla slavu i osvojila prestižnu Gonkurovu nagradu za roman Leon Moren, sveštenik. Ova priča o neobičnoj duhovnoj i emotivnoj vezi između sveštenika i udovice kasnije je ekranizovana u filmu Žan-Pjera Melvila u kojem glavne uloge tumače filmske zvezde Žan Pol Belmondo i Emanuel Riva.

Njeno stvaralaštvo obuhvata romane, priče i memoare, a teme koje su obeležile njen opus su smrt, siromaštvo, unutrašnja izgnanstva, erotika i duhovnost. Pored ispovednog tona, njen stil odlikuju asocijativnost, simboli i psihološka nijansiranost.

Sve može biti tema književnosti. ali nije svaka tema jednako privlačna. Jedna od tema koje se uporno zaobilaze svakako jeste starost, jer - budimo iskreni - ne postoji žal za starost, niti iko želi da je ukrade.
Život, s druge strane, ne odmerava, i ne zaobilazi. Starost je deo puta do kog uporno odbijamo da stignemo čak i kad smo već tamo. Starost plaši, i to je možda najčudnije predstojeće strašno, s toliko mogućih varijanata čudno strašnog.
Potrebni su nam putokazi, a u književnosti ih je malo.
Ples na nizbrdici ne samo što nije zaobišao temu starosti, već ju je, naprotiv, učinio glavnom. Ova grafička novela, više zrelost nego junaštvo, upravo je jedan od putokaza. Nežna priča o godinama koje se kriju i dobrodošao pogled na složeno razdoblje života budući da Spomenka Krajčević piše i crta iskreno, bez surovosti, bez uvijanja, ali bez jadanja i besa, pomireno, a ipak ne i rezignirano. U Plesu se slabije vidi i teže žvaće, ali se i dalje ide na planinarenje i građanske proteste.
Ono što je najupečatljivije i što ukida bar jedno čudno strašno, i to veliko čudno strašno, jeste prikaz duge bliskosti medu prijateljima i partnerima, tog svetla koje potire preteći mrak staračke usamljenosti. Ako će i sa sedamdeset godina pored vas biti prijateljica kojoj ćete imati da šapnete na uvo nešto svoje, zar to nije — sve?
Proživljavanje i doživljavanje starosti Spomenke Krajčević prikazano u ovoj grafičkoj noveli zaista je pravi ples na nizbrdici, i volela bih da i ja tako umem da zaplešem kad dođe vreme.

Ljubica Pupezin

Magne i Snore upoznali su se na nekom društvenom događaju, kao što se, uostalom, mladi često upoznaju. Otada su nerazdvojni: u srednjoj školi zajedno su igrali igrice, na fakultetu raspravljali o književnosti. Snore je dobrostojeći intelektualac, pomalo snob, pomalo nesiguran, u snažnoj želji da postane pisac. Živi s oba roditelja, u lepoj, velikoj kući. Magne živi s majkom, otac mu je čuveni pisac – Snore ga neprestano kritikuje, ali mu se zapravo divi, i pomalo zavidi Magneu. Nakon fakulteta stvari, kao i kod većine mladih, ne budu onakve kakvim su ih zamišljali. Magne se zapošljava na recepciji hotela, sa svojom partnerkom dobija dete.

Mirjam je otišla u školu da polaže ispit iz fizike ne sluteći strahotu koja se sprema. Usred noći, grupa naoružanih i verski ostrašćenih muškaraca upada u školu i otima prestravljene devojčice. Mirjam će doživeti strahote u otmičarskom kampu, čak će je i nasilno udati. Kada najzad uspe da se oslobodi i pukim čudom uspe da preživi put do kuće, još jedan užas je čeka. Možda i najpotresniji od svih. Obeležena je, i niko je ne želi. Bez ikakve krivice, pretrpevši ono što niko ne bi trebalo da doživi, od čiste žrtve postaje nevoljni krivac.
Najupečatljivije od svega jeste to što je roman napisan po istinitom događaju.
Jedna od najvažnijih književnica modernog doba, Edna O'Brajen ni ovog puta ne zatvara oči pred monstruoznostima koje ne bi trebalo da se dešavaju u 21. veku i pod pretpostavkom da se čovečanstvo civilizovalo.

U ovoj pronicljivoj i beskompromisnoj zbirci eseja, Suzan Sontag istražuje kako se predstave o ženama oblikuju, potvrđuju i osporavaju kroz kulturne i društvene narative.

S intelektualnom oštrinom po kojoj je prepoznatljiva, Sontag poziva na promišljanje o tome šta sve znači biti žena u svetu koji je još uvek, decenijama nakon nastanka ovih tekstova, duboko obeležen nejednakošću. Pišući u vreme proboja nekih od najupečatljivijih feminističkih glasova, ona iz jedinstvene perspektive analizira društvene, kulturne i političke obrasce koji oblikuju iskustvo žene u javnoj sferi i privatnom životu.

Kroz analizu književnosti, filma i medijskih slika, Sontag neprestano otvara prostor za sumnju, propitivanje i otpor, pozivajući nas da razmišljamo dublje, šire i hrabrije o rodnom oslobođenju.

Tražeći pravi izraz za gotovo neizrecivo iskustvo, Svirščinjska je pronašla slično rešenje koje su otkrili i prozni autori u delima srodne tematike, poput Varlama Šalamova, na primer. Njegove priče o životu u staljinističkim logorima na Kolimi takođe su pisane svedenim jezikom, reducirano, bez suvišnih ukrasa, smirenim tonom, kao da piše o nekoj posve bezazlenoj temi. Iste vrline krase i zbirku Svirščinjske, očigledno je da najstrašnija iskustva – logor, ratne strahote, stradanja nevinih, nepojamni zločini i patnje – zahtevaju sličan pristup i stilski registar. Poljska pesnikinja se ovom zbirkom pridružuje bogatoj literaturi fakata i svedočanstava, koju nam je kao mračno zaveštanje ostavio surovi XX vek.
Iz pogovora Tomislava Markovića

Književnica Magda Sabo piše o devojčici Magdi koja odrasta početkom prošlog veka u bajkovitom Debrecinu, i neobičnoj porodici drugačijoj od ostalih. U ovom memoarskom romanu, pripovedačica gleda u dubine starog bunara, otkrivajući jedno detinjstvo kakvog danas više nema, detinjstvo koje ju je upravo i oblikovalo kao književnicu.

Kako na dete utiče kad su majka i otac i sami ljudi od talenta, kad je kuća i kad su dani ispunjeni umetnošću, knjigama, muzikom i slikama; kako doživljava zamršene porodične odnose, ili specifične ljude iz svog grada; kako pojmove kao što su smrt, ljubav, domovina… Bez televizije, telefona, digitalnog sveta. Sve je od krvi i mesa, i deluje toliko nestvarno da se čini delom neke fantazmagorije, ali i te kako zadržava snažnu vezu s današnjim vremenom rasvetljavajući i ukazujući na ono što ipak ostaje nepromenjeno u nama a to je ljudskost.

Vrativši se na Antigvu kako bi se brinula o mlađem bratu koji umire od side, naratorka se suočava sa surovom stvarnošću njegove bolesti i emocionalnom distancom koja je obeležila njihove živote. Njeno pismo – intimno, poetično, ali i dosledno bez kompromisa – istražuje teško prohodan teren porodičnih odnosa, ističući napetosti, razočaranja i nerešene emocije koje su se godinama nagomilavale.

Kroz oštra zapažanja iznesena karakterističnom lirski intoniranom rečenicom, Kinkejd se bavi širim implikacijama Devonovog života, uslovljenog siromaštvom, ograničenim mogućnostima i kolonijalnim nasleđem njihove rodne zemlje.

Ipak, u svojoj suštini, Moj brat jeste svojevrsna meditacija o smrtnosti i univerzalnoj ljudskoj borbi za pronalaženje smisla pred neizbežnim gubitkom. Sirova, dirljiva i ponekad duboko uznemirujuća, ova memoarska knjiga svedoči o duboko refleksivnom i poetički intrigantnom istraživanju intimnih veza koje oblikuju naše živote, čak i u trenutku dok se razgrađuju pred licem smrti.

Savremen roman koji se poigrava jezikom, žanrovima, „velikim” književnim temama, i pruža iskustvo čitanja slično laganoj igri. Ali zar nije staro pravilo da se kroz igru najbolje uči?

Iva Brdar problematizovala je ovim nevelikim dramskim romanom glavne teme savremenog društva, pre svega one koje se odnose na ženu u komunikaciji sa svetom, a najpre s prvim centrom tog sveta, a to je majka. Majčino: Ako ne budeš dobra… prvi je korelativ s kojim se susrećemo, zapravo samo najava mnogih budućih uslovnosti. Ali ono što sami iskusimo najčešće nas dovodi do toga da iskušamo i svoju poslušnost i svoje izbore jer kad-tad dolazimo do pitanja – šta ako tvoje dobro nije moje dobro. Šta je dobro za mene?

Prateći sve periode odrastanja od bebe do starice, ovaj moderni bildungsroman, s puno duhovitosti i dovitljivosti, monološki pripoveda o lepim, tužnim ili strašnim trenucima koji nas grade i usmeravaju kroz život.

Glavna junakinja ovog romana ima možda čak i sto godina, možda i manje, a možda i više, ne seće se, kao ni mnogih stvari iz svog života. Jedino koga se seća jeste on, a nazvaće ga Franc, jer se ni njegovog imena ne seća.
Franc je bio ljubav. Pojavio se jednog dana u Berlinskom prirodnjačkom muzeju, gde je ona radila već dugo na proučavanju skeleta preistorijskih životinja. Stao je pored nje dok se ona, kao i svakog dana, divila skeletu brahiosaurusa, najvećem skeletu jednog dinosaurusa koji se mogao videti u nekom muzeju. Franc je rekao: Lepa životinja.
Njhova ljubav otežavale su dve stvari, to što je Franc bio iz Zapadne Nemačke, a ona iz Istočne, i to što je Franc bio oženjen.
Ovaj roman nemačke književnice Monike Maron, oda je ljubavi koja se doživljava kao esencija, kao beskajna primordijalna voda u kojoj okupani život najzad dobija smisao. Takva ljubav otvara vrata neopisivoj strasti i duševnom uzbuđenju kakvo ništa drugo ne može izazazvati. Ali takva ljubav neizostavno budi i strah od gubitka koji se očituje u opsesiji, ljubomori, posesivnosti i bezgraničnoj potrebi da se bude s voljenom osobom. Ali postavlja se neizbežno pitanje: po koju cenu?
Jer, kako kaže glavna junakinja, u životu se ne može propustiti ništa osim ljubavi.

Ko je bila Ketrin O’Del, najpoznatija irska glumica na svetu?

Zašto je na kraju završila u mentalnoj ustanovi? Kakvu je to mračnu tajnu krila?

Nora istražuje prošlost svoje majke Ketrin, otkrivajući istine o glamuroznom svetu filma i pozornice, ali i o porodičnoj istoriji, majčinstvu, ljubavi, traumi. Ketrin O’Del nije bila samo najveća diva jednog vremena. Bila je složena ličnost, umetnica raskošnog talenta, ali i osetljiva i nesigurna žena u potrazi za podrškom i priznanjem, istovremeno moćna i jaka, majka puna ljubavi za svoju ćerku, odlučna da je zaštiti.

En Enrajt je maestralna pripovedačica koja nam priču o Ketrin O’Del donosi s filmskom živopisnošću, kombinujući opise života iza kulisa s intimnim, emotivno snažnim trenucima između majke i ćerke.

Glumica je roman o propustljivoj granici između slave i stvarnosti, filma i svakodnevice. To je priča koja preispituje cenu koju plaćamo za umetnost i kako nas prošlost oblikuje na načine koje tek kasnije razumemo.

„Jedne junske nedelje, rano po podne, otac je hteo da ubije majku.”


Tako počinje Stid, roman francuske književnice Ani Erno, nastao iz jednog stvarnog događaja, jednog životnog iskustva koje autorka u procesu pisanja oblikuje u iskustvo književnosti, pronalazeći način da lično prikaže kao univerzalno.

Pripovedačica u ovom romanu jeste već zrela žena koja ispisuje vreme kada je bila devojčica. Ona traži začetak osećaja koji je nikad neće napustiti, a to je osećaj stida: stid zbog porekla, zbog predaka I pretkinja, zbog kuće i grada u kom odrasta, stid od misli koje ne bi trebalo da misli, od nedoličnih pobuda. Stid metaforički prikazan u događaju napomenutom na početku romana.

Onog trenutka kad pođe u školu, kada počne formalno obrazovanje koje će je izvući iz njene lične istorije marginalizacije, taj kontrast koji bude osećala između „niže” i „više” klase, siromašnih i bogatih, jednostavnog i problematizovanog života, nosiće zauvek kao nevidljivi žig. Istovremeno, stid je i pokretač da život ispuni drugačije od roditelja. povezivanja sa željom i osećanjima čistim u svojoj izvornosti.
Sećanje na devojku pokreće tumačenje i razumevanje sećanja, koja su mnogo više od sećanja, ona su upravo mi, sada, u trenutku sećanja.

Postavljajući čitaoce u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju, Vigdis Jurt opterećuje čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da „istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača”, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit.

O autorki:
VIGDIS JURT (1959) napravila je uzbudljivu književnu karijeru i napisala mnoge popularne knjige za decu i odrasle. Danas je nagrađivana autorka i jedna od najzanimljivijih, savremenih pisaca Norveške.

Dobitnica je niza nagrada i priznanja, među kojima su: Søren Gyldendal-Prisen, Nagrada kritike 2012, Brageprisen, nagrada Amalija Skram, Aschehougprisen i Nagrada prodavaca knjiga 2016.
Njene knjige su objavljene u 30 zemalj."

"Dok u romanima Jedna žena i Nisam izašla iz svoje tame Ani Erno govori o svojoj majci, u romanu Mesto fokus je na ocu. Reč je skoro o antipodnim odnosima, ali romani se međusobno dopunjuju, naročito ako imamo u vidu čitav opus Ani Erno, koja je od ličnih iskustava stvorila književnost.

Značenje naslova je višestruko, mesto odrastanja koje nas određuje u manjoj ili većoj meri, mesto oca u našem životu, mesto koje pisanje o odnosu oca i ćerke ima u književnosti.

Otac je na samrti, leži nepomičan, u drugoj sobi njegov unuk mirno spava. Ćerka je svesna da dolazi neizbežan, poslednji trenutak. Misli se kreću po pršljenovima kičme, gore i dole, događaji koji su već postali sećanje uskoro će se preobraziti u nežive slike svesti. Kako osećamo ljude kojih više nema? Kako osećamo sebe u svetu u kome više ne čujemo glas s kojim smo oduvek živeli?

Erno roman gradi skoro samo od zabeleški, crtica o ocu, naznaka nekih događaja, ali, čini se baš zbog te svoje umešnosti, uspeva da probudi snažnu emotivnu reakciju kod čitalaca i čitateljki.

Mesto je 1984. dobilo prestižnu nagradu Renodo.

Ispod površine može se čitati i kao moderna verzija Kralja Edipa. Autorka će uglavnom zadržati sve motive, ali će ih dobro promešati u bubnju 21. veka. Simbolički potencijal romana tako postaje riznica drugačija od antičke. Zabuna dovodi do tragedije i u ovom delu, ali preispitivanje rodnog identiteta junakinja i junaka jeste novi ključ za dešifrovanje sudbina. Antički Tiresija je nekoliko godina bio pretvoren u ženu i njegov lik odavno već nameće razmišljanja o rodnom prožimanju, ograničenjima i cenzuri.

A zamislite sada Edipa kao ženu, i to ženu koja se pretvara da je muškarac.

Na drugom planu, ovo je priča o istraživanju sopstvene unutrašnje građe – šta nas je načinilo takvim kakvi jesmo. Ko su nam majke i očevi, ko su naše prave pretkinje i preci? Zašto ljubav ume da bude poput zamućene reke iz koje neprestano preti – strah?

Na pronicljiv i mladalački način Dejzi Džonson otkriva šta se krije ispod površine naših rodnih određenja i sveukupnih osećanja. Ali otvara i zanimljivo pitanje: zašto drugačija vremena i drugačiji ljudi i dalje uspevaju da prave iste greške?

Zuzana Brapcova obrela se usred postkomunističkog i pred treći milenijum naše ere zasićenog srednjoevropskog krajolika i ispisala Godinu bisera, svet i tekst okolo jezgra u kojem ostaje komprimovano pitanje:

Postoji li veći rizik od posezanja za istinom o sebi, a potom i jednačenja s njom?

Komponovano a potom dekomponovano, promišljeno a potom umaklo poretku mislenog, razrešenje je u njenom najznačajnijem romanu hitnuto preko mentalnih spazama upisanih u taj rizik, preko rastakanja osećajnosti i samorazumevanja, preko demonstriranja transgresija užitka i destrukcije, harmonije i emocionalne atonalnosti, nemoći i pokornosti, preko neuralgije društava koja su se ukazala po podizanju Zavese, i kao u slučaju svakog vrednog književnog teksta, ostalo je u međuprostoru u kojem ga čitaoci mogu presresti i dobiti izuzetnost vlastitog odgovora. - Jelena Nidžović

Roman koji ispisuje ćerka, u kom se prepliću stvarnost teških bolničkih dana s majkom, koja boluje od Alchajmerove bolesti, i slike iz detinjstva i mladosti, kad je majka bila autoritativna figura koja pruža ljubav i zaštitu.

Kao da su zamenjene uloge koje u unutrašnjoj predstavi sopstva nikada ne mogu biti zamenjene. Bolno smenjivanje osećanja tuge odrasle žene koja je i sama majka, podsvesne ljutnje ćerke, i teškog mirenja s tim da majke više nema, ali da nikad zapravo ne nestaje.

ANI ERNO (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine
dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Rođena je u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na
univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je
književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko
obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.

Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj
autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place.

Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na
produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom
u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od
završetka Drugog svetskog rata do kraja 20. veka i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade
Margerit Diras, Fransoa Morijak, Strega.
Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna
ograničenja ličnog sećanja”.

Istorija žena je mnogostrana, a njihova iskustva beskrajno su različita i previše razuđena da bi se sumirala kroz 100 predmeta u 100.000 reči. Predmeti koje smo uvrstile u ovu istoriju samo su polazna osnova za istraživanje i raspravu o prošlosti žena. Oni ukazuju na to da je žensko nasleđe bogato, pričaju o tome kako su žene primoravane da se uklope u važeće predstave o ženstvenosti i kako su se prethodnice feministkinja borile protiv takvih pritisaka; predmeti su pokazatelji ugnjetavanja žena, ženskog heroizma, njihove visprenosti, veštine i znanja.

Neizbežno je da je istorija žena zabeležila brojne zapreke, kontrolne mehanizme i ograničenja s kojima su se žene suočavale u prošlosti i s kojima se suočavaju danas. Žene, međutim, nisu pasivne niti su isključivo žrtve; one raspolažu sredstvima, one pronalaze načine da preuzmu kontrolu čak i ako su okolnosti njihovih života daleko od idealnih.

Sećanje na devojku čini se kao deo koji je nedostajao da bi se sklopila autofikcionalna slagalica dela nobelovke Ani Erno. U ovom romanu ona se vraća u daleku 1958. godinu, u dan kada je doživela prvo seksualno iskustvo, zapravo traumu koja će je gurnuti ka depresiji i poremećaju ishrane.
Trebalo je da prođe više od pola veka da bi autorka mogla da piše o ovom, kako sama kaže, veoma složenom događaju. U to vreme za devojku iz radničke porodice seks je bio rascepljen kod koji je bilo teško dešifrovati: s jedne strane, neumoljivo povezivanje sa stidom, krivicom i zabranom, i zato, s druge strane, nemogućnost povezivanja sa željom i osećanjima čistim u svojoj izvornosti.
Sećanje na devojku pokreće tumačenje i razu+M18mevanje sećanja, koja su mnogo više od sećanja, ona su upravo mi, sada, u trenutku sećanja.

Sve srećne zemlje liče jedna na drugu, a svaka nesrećna zemlja, pa… i one su dosta slične jedna drugoj.

Ili su ženama udarene zabrane, ili su bogati izvan zakona, ili je cenzura zamrzla svaku istinu. U nesrećnim zemljama ipak nisu svi nesrećni, kao što ni u srećnim nisu svi srećni. Samo što je u oba slučaja taj broj izuzetih mali, a u prvom slučaju je i strašno pogrešno što je taj broj mali.

U svom romanu Ornela Vorpsi govori o odrastanju junakinje u Albaniji za vreme vladavine Envera Hodže, u jednoj zemlji u kojoj ljudi nikako ne umiru, jer su tako snažni i iskonski i nepobedivi, ali gde je opasno biti lepa žena, ili neupućeno dete koje rado prihvata slatkiše od starca, ili čovek koji će reći šta misli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U ovoj zemlji, i tolikim zemljama, ljudi ne umiru – oni samo nestaju.

Ovo je svakako i knjiga o tome koliko nas zemlja u kojoj smo rođeni, odakle su nam sve pretkinje i preci, oblikuje u životu, i koliko utiče na to kakvi ljudi postajemo.

Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno.

U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije.

Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet.

Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.

Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati…

Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.

Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale. - Ljubica Pupezin, iz pogovora

Nakon tri knjige priča i knjige drama Lejle Kalamujić, sve me više zadovoljava – i ospokojava – sasvim lična pretpostavka prema kojoj je Lejlino pisanje odgovor na stih Elizabet Bišop koji glasi: „Umeće gubljenja nije teško naučiti”.
Tako nam autorka i u knjizi Šake pune oblaka i druge drame predlaže i osmišljava jedan vid savladavanja tog umeća. U tri drame koje sačinjavaju knjigu – u njihovim replikama koliko i u usecima belina između njih – istiha i saosećajno, nelagodno blisko i poznato razorno, ali sa velikim poverenjem u nadu, u otvaranje za nju, Lejla Kalamujić (re)organizuje svet svakovrsnih unutrašnjih i društvenih oštećenja tako da krivica, ćutanje ili zločin nisu više sve što umemo i živimo.
„Ljudožderka”, „Ugasimo svjetlo” i „Šake pune oblaka” izvrću izvrnuto i preuređuju naopako: maglom koja menja boju, glasovima ptica, istinama snova, nedostatnošću komunikacije sa voljenima, one nama, čitaocima i čitateljkama, predlažu drugačija saučesništva i savladavanja, i barem jedan korak dalje od poraza, poricanja i neželjene margine.

„Trudna sam. Užas.”

Zapisala je studentkinja u svoj dnevnik, u Ruanu, 1963. godine. Reći roditeljima je nemoguće, zadržati dete tek je nezamislivo. Vanbračna trudnoća za devojku iz radničke porodice poput njene, u malom gradu kakav je njen rodni grad, predstavlja kraj: porodica će biti trajno obeležena sramotom, a ona sama ostaće bez mogućnosti da se dalje obrazuje i živi drugačije, bolje, što dalje od sopstvenog porekla. Rešenje je abortus, ali on je u Francuskoj zabranjen.

Četrdeset godina kasnije, nekadašnja studentkinja iz Ruana, a sada književnica Ani Erno, deli svoje iskustvo sa svetom, pišući knjigu nesputane iskrenosti, pretvarajući sećanje, dnevničke zapise i zabeleške u umetnost.

Događaj je originalan, književno uverljiv prikaz posledica nehumanih zabrana, u ovom slučaju zakonske zabrane ženi da samostalno odluči o tome želi li da rodi. Ovaj roman je još jedan dokaz da se primitivne konstrukcije uvek ruše i da u tom zemljotresu zatrpavaju mnoge živote. Ali se, nažalost, iznova i grade.

Događaj je dokument o jednom odrastanju pretvoren u književnost. Intimna, potresna priča jedne žene koja postaje univerzalni umetnički simbol borbe i patnje svih potlačenih.

Šta raditi sa željenom i stečenom slobodom? I kako je živeti?

Ova pitanja ispisana su u bezmalo svakom gestu, dijalogu i pomisli junaka, na svakoj stranici Pridošlice – prvog, nesumnjivo autobiografski intoniranog romana Simon de Bovoar. A u njemu, dok buka iz pariskih kafea, zadimljenih hotelskih soba, sa plesnih podijuma i pozorišnih dasaka zaglušuje neumitno primicanje Drugog svetskog rata, Fransoaza i Pjer nepomućeni sumnjom u svoju ljubav i međusobnu privrženost uzimaju pod svoje sasvim osobenu, hirovitu i razdražljivu Gzavjeru, i sa svojom štićenicom ostvaruju ono što danas zovemo „otvorenomˮ vezom.

Pokazuje se, međutim, da trougao postaje vežbalište za sasvim drugačiju geometriju emocija, a da samosvest i intelektualne snage ne mogu ostati neizmenjene kada se nađu ispod želje, kontrole i afekata. I nema nepošteđenih u potrazi za harmonijom. Zaljuljan između na trenutke previše dobro poznatih opisa indolentne i nehajne svakodnevice umetnika i intelektualaca i značajnih pitanja egzistencije, te političke i društvene dimenzije sudbine pojedinca, roman Pridošlica bezmalo osamdeset godina od svog prvog izdanja ukazuje i na nešto od plesa zabluda i sloboda savremenosti.

Njujork, prva polovina 20. veka. Taj stari Njujork u kojem postojiš jer „u njemu se živi” i ima mnogo zabave, čak i u doba prohibicije. U njemu je dražesni cinik Larošfuko kriv za nesanicu u pola četiri ujutru, a Bog ljut ako telefon ne zazvoni, u njemu grom ostaje iza vedra neba i ne udara iako je dovoljno izazvan i ima puno pravo na to, u njemu se čuje: „Slatka moja, bile smo ovakve – ovakve, kad ti kažem”. A onda se mir sa svetom ponovo uspostavi, svi se ušuškaju u pomisao da je sve popravljeno, baš onako kako samo ženska ruka može da popravi dodajući poneku sitnicu u stan, u pismo, u život.

Iako su napisane pre nepunog veka, u danima očajanja, užasa i svetskih promena, priče Doroti Parker su vanvremenske. Pune oštroumne duhovitosti i lakonske satire, uglavnom se bave ljudima i njihovim borbama, neretko unutrašnjim, potajnim. Pored toga što oživljavaju urbani milje, one i razotkrivaju neizvesnosti i razočaranja ljudi koji vode običan život, zadubljenih u sebe, s neveštom komunikacijom. I baš tu se i ogleda sva čar Dorotinog pisanja, da vidi i dočara nešto čemu će se smejati i u najuobičajenijim situacijama, najgorim tragedijama, u usamljenosti zbog starenja, ali i u rasnim predrasudama, uvek osetljiva na nepravdu i spremna da laganim stihovima obogati književni pejzaž.

U ovoj knjizi, koja nije ni biografija, ni roman, već „možda nešto između književnosti, sociologije i istorije”, kako sama autorka kaže, ćerka piše o majci, žena o ženi, književnica o istini.

Majka je zakon univerzuma odrastanja ispunjen čistim osećanjem, koncentrisana želja da se ćerki pruži drugačija, bolja budućnost. Majka je klasni neprijatelj onog trenutka kad se otvori taj željeni viši svet: doba kad se ćerka stidi majke, a majka strahuje od ćerkinog prezira.

Majka je žena koja se menja: nepoznata osoba koja je postojala pre ćerke – nepredvidljiva matična ćelija slobode, i daleka osoba koju je nepoznatom učinila starost – pogrbljeno i izlomljeno sećanje srca. Majka je lepak koji povezuje dete i ženu u nama. Majka je istina o nama samima. Majka je simbol društva, stega koje su je oblikovale i kojima se opirala. Majka je naša revolucija.

Majka je sve to, majka su sve te žene. I ti.

Jedna žena.