FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Izbor iz poezije Branislava Brane Petrovića.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Branislav Brana Petrović (1937−2002) bio je srpski pesnik i novinar. Gimnaziju je završio u Čačku a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, bio je urednik u časopisima „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“ i urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima. Dobitnik je i mnogih književnih nagrada među kojima se izdvajaju nagrada „Isidora Sekulić“ (O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970.), nagrada „Branko Miljković“ (Predosećanje budućnosti, 1973.), Oktobarska nagrada grada Beograda (Izabrane pesme, 1987.), Zmajeva nagrada (Da vidiš čuda, 1990.), nagrada „Desanka Maksimović“ (2000. god.) za celokupan doprinos srpskom pesništvu, itd. Osnovna škola u Slatini kod Čačka nosi njegovo ime.

"između
tvoje i moje slobode
rupa u stomaku

Novo i dopunjeno izdanje zbirke pesama „Slomiti kosti“.

Ako je Valentina Bakti nečemu odana u ovom rukopisu, onda je to šaputanje. Ne šapat kao poza, već kao molitva. Ne šapat kao sebi u bradu, već kao dozivanje. Sve vreme imate utisak da vam na jednom ramenu čuči Vasko Popa − drevan i dreman − a na drugom šaman sa prekrštenim nogama − ćutan i mudar. Njena poezija dolazi odonud, naše je samo da osluškujemo jer neko sigurno dolazi: korak po korak, cvet po cvet. − Stefan Tićmi, pisac"

Pomorandža

Čovek koga ništa i ne boli
nema razloga da piše.

Netaknuta pomorandža miris nema.
Tek kad u nju nokte zariješ
zamiriše.

„Naš pesnik se usuđuje da promišlja o večitim pitanjima koja zaokupljaju misleće ljude odvajkada. Čini to dopadljivo i nepredvidivo. Često su mu pesme kratke kao rebusi ili zagonetka-odgonetke. Na neki način, iako je pesnička slika kojom nas ozari potpuna, ostavi otvoreno ono o čemu misli i što svojim pesničkim jezikom zaposedne. Nesvakidašnji dar da utisak ili sliku uhvaćenu u hodu povezuje sa pitanjima od opšteg značaja, obilato koristi. Često se doseti da neki podatak, pogotovo neku neobičnost uzme za osnovu gradeći potom u dubini sliku-mozaik o menama sveta i čovekove svesti. (…) I kao što se vrata na krovu, (slika iz jedne njegove pesme), svakom dobronamernom vetru i zvezdokrakom čoveku otvore, tako se i Kostin pesnički vrt blagodarnom gostu-čitaocu otvara.“ – iz pogovora Dragana Markovića

Dvojezično (na srpskom i engleskom) izdanje izabranih pesama Vilijama Blejka u prevodu Bojana Belića za koji je dobio najznačajniju prevodilačku nagradu - Miloš Đurić

Kroz krcat grad, lutam korakom,
Duž upornog toka Temze guste,
I vidim žig, baš na licu svakom,
Beleg jada i žalosti puste.
U svakom kriku Ljudskog bića,
U stravnom plaču detinje duše,
U svakom glasu sputanog bića,
Okove čujem, što duh im guše.

I wander thro’ each charter’d street,
Near where the charter’d Thames does flow.
And mark in every face I meet
Marks of weakness, marks of woe.
In every cry of every Man,
In every Infants cry of fear,
In every voice: in every ban,
The mind-forg’d manacles I hear.

Dvojezično (na srpskom i engleskom) izdanje izabranih pesama Vilijama Batlera Jejtsa u prevodu Bojana Belića.

Da imam rajske, vezene odore,
Protkane zlatom i srebrom plama,
Plave, tamne i mračne odore
Od tama, plama i poluplama,
Prostro bih ti odore pred stope:
Al’ siromah, imam samo snove;
I snove ti prostirem pred stope;
Nežno gazi, jer mi gaziš snove.

Had I the heavens’ embroidered cloths,
Enwrought with golden and silver light,
The blue and the dim and the dark cloths
Of night and light and the half-light,
I would spread the cloths under your feet:
But I, being poor, have only my dreams;
I have spread my dreams under your feet;
Tread softly because you tread on my dreams.

"Kako svaka budala
nije luda Hrista radi,
zašto ne bih bio ja.

Nova zbirka poezije Dragana Boškovića."

Prvi prevod poezije Ježija Jarnjeviča na srpskom jeziku!

Ježi Jarnjevič (Jerzy Jarniewicz), poljski pesnik, esejista, književni kritičar, univerzitetski profesor, prevodilac, urednik časopisa „Književnost u svetu“, rođen je 1958. godine u Loviču. Radi kao profesor engleske, američke i irske književnosti na Univerzitetu u Lođu. Autor je mnogih zbirki poezije među kojima se izdvajaju zbirke „Voda na Marsu“ (nagrada Silesius, 2018) i Mondo cane (nagrada Nike, najveća poljska nagradu za književnost, 2022). Dobitnik je i brojnih međunarodnih nagrada kako za poeziju tako i za prevodilaštvo.

Zbirku je uredila i prevela Biserka Rajčić.

Zbirka poezije Valentine Bakti i Đorđa Živadinovića Grgura.

„U ovoj lirskoj korespondenciji, ne zna se gde počinje Ona, ni gde se završava On. Teško je objasniti o čemu govore, jer ne govore – nego pevaju. Za njih, poezija nisu slova na papiru, već reči – izgovorene, reči u pokretu, ozvučene telom.“ – Minja Bogavac

„Iako je prije svega ovo dijalog, a moglo bi se lako reći i poema o ljubavi i svemu što ona jest, poema o razgradnji identiteta i uzgajanju sjećanja i strpljenja u svojim krugovima, ovo je ispod svega politički komentar koji se proteže kroz epohe, reinkarnacije, ovaj trenutak i budućnost.“ – Alen Brlek

„Poetski rukopis kao da je nastao iz poznate misli Franca Kafke da knjige moraju delovati kao da su nas odagnali u šume, daleko od ljudi, da pisanje mora biti sekira za zamrzlo more u nama.“ – Marko Đorđević

Cvjećari protestuju
Više niko ne umire
Ukoliko se ovako nastavi
Njihove radnje će
Potpuno propasti
I umjesto cvijeća
Prodavaće se samo svijeće
Ulica će početi da se
Osjeća na vosak
Istina, ima ljudi koji
Vole miris voska
Ipak svježa smrt
Preduslov je dobrog mirisa

Mato Uljarević (1997, Podgorica) — pjesnik, likovni umjetnik i reditelj.
Objavio je zbirku poezije „Suteren“ (2022, Beograd) za koju je dobio nagradu Novica Tadić (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd).

Završio je specijalističke studije vajarstva.
Autor je više umjetničkih i filmskih projekata u Crnoj Gori, Srbiji i regionu. Živi u Podgorici. Ovo je njegova druga zbirka poezije

Nova zbirka poezije Irene Plaović!

„Ljubav je neko neprepoznatljivo klaćenje
Između nepristupačnih obala, da zaboraviš
I puževe i kornjače, sporo i oporo kao
Gutanje kruške ili
Učenje
Da zaboraviš
Da je sve to izrečeno o tebi skoro u podne
Jednog običnog dana dok si čekao život
Samo ne ovaj ovde“

Irena Plaović rođena je 4.11.1992. u Beogradu. Završila je Filološku gimnaziju i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde sada radi kao docent. Bavi se srednjovekovnom književnošću i retorikom. Poeziju piše od detinjstva. Do sada je objavila tri knjige (Iza oka 2009, Veliko toplo 2018, Temelji čega tačno 2021). Dobitnica je nagrade Stražilovo i nagrade Zadužbine Veselina Lučića za najbolju knjigu zaposlenih na Univerzitetu u Beogradu. Objavljivala je i u brojnim štampanim i onlajn časopisima.

Novo izdanje (dvojezično, srpsko-rusko) izabranih pesama u izboru i novom prevodu Nađe Parandilović (dobitnica nagrade „Ljubiša Rajić“ za najbolji prevod za knjigu `Kaštanka` A. P. Čehova).

Marina Ivanovna Cvetajeva (1892—1941), jedna od najvećih i najznačajnijih ruskih pesnikinja i književnica, rođena je 26. septembra (8. oktobra) u Moskvi. Otac joj je bio poznati univerzitetski profesor, filolog i likovni kritičar, osnivač
Puškinovog muzeja likovne umetnosti. Njena majka je bila poznata pijanistkinja, učenica Nikolaja Rubinštajna.
Cvetajeva je već sa šest godina počela da piše stihove na ruskom, francuskom i nemačkom jeziku. Prvu zbirku pesama štampala je sa 18 godina, o svom trošku. Od 1922. živi u emigraciji sa suprugom, belogardejcem. U stalnoj je prepisci sa Rilkeom, Pasternakom, Lorkom i mnogim drugim velikim pesnicima toga doba. Vratila se u zemlju 1939. sa sinom. Supruga su joj streljali a ćerku prognali. Cvetajeva je 1941. godine izvršila samoubistvo.
Tačna lokacija njenog groba nije poznata.

Nova zbirka poezije Radomira D. Mitrića.

„Žene, što tučete poput gromova
u naše tamne i visoke prozore, nenadano,
budeći nas iz bolećivih osama, dok stupate
smiono, nalik istočnim armijama, u naše male
sobe s golim sjenama što ljube se u kutima
memljivih zidova; jutrom, kad iskradate se
u magle, u oblačja što izmiču pod prstima božje
tkanice, izgubljen ste nam Eden, iznova
stečen, vašim neskorašnjim povratkom.„

Radomir D. Mitrić, pesnik, prozni pisac, esejist, prevodilac, bibliotekar, filolog i veb-dizajner, rođen je 29. 4. 1981 u Jajcu, u Bosni i Hercegovini. Najnagrađivaniji pisac u generaciji kojoj pripada, dobitnik nekoliko vrednih regionalnih i međunarodnih književnih nagrada. Tekstovi su mu prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, ruski, bugarski, mađarski i beloruski jezik. Objavio pet knjiga poezije, jedan roman, plaketu i dramolet.

"Orfeum je knjiga kontra-poezije:
sačinjena je od jedne istinite pjesme
koja je, koliko nužna,
toliko i pravična.
U njoj se čovjeku ne sudi,
u njoj se čovjek traži i prepoznaje.

Želimir Vukašinović (Sarajevo, 1970.) - pesnik i profesor filozofije i estetike na Filološkom fakultetu Univeziteta u Beogradu. Autor je više pesničkih zbirki i knjiga iz oblasti filozofije. "

"Druga zbirka poezije Jelene Marićević Balać.

Jelena Đ. Marićević Balać – rođena je 31. maja 1988. godine u Kladovu. Radila je kao lektor srpskog jezika na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu. Zaposlena je u zvanju docenta na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Doktorirala je 2016. godine (tema: Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića). U uredništvu je Letopisa Matice srpske i predsednik Omladinskog odbora Matice srpske. Dobitnik je nagrada: Borivoje Marinković za 2014. godinu i Dositejevo zlatno pero za 2018. godinu. Objavila je dve stručne knjige Legitimacija za signalizam: pulsiranje signalizma (Beograd 2016) i Tragom bisernih minđuša srpske književnosti: renesansnost i baroknost srpske književnosti (Novi Sad 2018), kao i pesničku knjigu Bez dlake na srcu (Beograd 2020)."

Nagrada Matićev šal!

Kosta Kosovac rođen je 17. 6. 1997. u Beogradu. Studirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegove pesme su objavljivane u Kulturnom dodatku Politike, Novostima, Književnim
novinama kao i na mnogim internet portalima.

MAJKA

Moja majka
bokal hladne vode.
Golubica bela
i trg slobode.
Plava reka i siguran smer.
I životom ranjena
plemenita zver.
Moja majka grumen detinjstva
što ni vreme ne može da drobi.
I topla iznajmljena soba
u večnoj utrobi.

"Nova zbirka poezije Anđele Pendić.

Mart

Dolazi novo proleće
ti si, srećom, ostao zarobljen u starom,
a ono,
nažalost,
u meni.

Anđela Pendić je rođena 1993. godine u Beogradu. Njene prethodne tri zbirke pesama objavljene su kao prvonagrađeni rukopisi na pesničkim festivalima: Beleg (2015, Pjesnička reč na izvoru Pive), Oganj (2016, Somborski književni festival) i Telo svetlosti (2021, Festival poezije mladih u Vrbasu). Dobitnik je i nagrade „Brankova pohvala svetu“ za 2022. godinu. Doktorantkinja je na Fillološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu."

"Nova zbirka pesama Dimitrija Popovića.

Dimitrije Popović rođen je u Arilju 2000. godine. U isto vreme drsko i blagorodno tvrdi kako je spreman da donese novo proleće u umetnosti, pre svega u muzici i književnosti. Iza sebe ima objavljenu zbirku pesama “Ljubav i obest čovečja” (izdanje Narodne biblioteke iz 2019. godine), a takođe je nosilac prve nagrade na konkursu poezije Brankova pohvala svetu (2021) koji se održao u organizaciji porodice Branka Miljkovića. Student je Filološkog fakulteta u Beogradu.

Ti još veruješ
Ti još veruješ u reči
kojima ni sam ne vidim smisao.
U mome duhu malom
prozore kroz mrklinu probijaš.
Ti još veruješ u reči
razlog si Suncu da meni rodi dan."

U drugoj pesničkoj zbirci Katarina Pantović bogatim i slikovitim jezikom precizno detektuje intimna gibanja: rastrzanost između pokreta i statičnosti, odlazaka i ostajanja, sadašnjosti i nagrizajućih uspomena. Bilo da se odlučuje za dobrovoljnu izolovanost ili nalazi u prinudnoj zatvorenosti, prelazi velike razdaljine fizički ili tek simbolično, lirska persona sȃma je u vlastitom ograničenom prostoru, ophrvana sećanjima na nešto čega i nije bilo, suočena s mrakom i svetlošću nadirućih čulnih utisaka. Neuspela anestezija iz koje nastaje ova poezija sustiče se s mistikom mora I sirove telesnosti. Potraga za ljubavlju i bliskošću redovno biva okončana ćorsokakom, baš kao i jalova želja za produžetkom i grananjem života. U slikama enterijera I prizorima gradske vreve proganjajuća samosvest prepoznaje nemogućnost povratka u stanje detinje naivnosti i bezbrižnosti. Lirska junakinja provodi vreme u mračnoj čauri samoosporavanja, erotike i potisnutog besa. Ispostavlja se da beg od narušene ravnoteže možemo naći jedino u intimnim ritualima, pred spavanje. - Jelena Marinkov

Katarina Pantović suptilnim glasom progovara o bogatom i dramatičnom identitetskom preispitivanju lirske junakinje, koja je „bleda infantkinja, razorena / svakodnevnim trivijalnostima / i odučena od igre“. Promišljajući svoje mesto u svetu, pre svega preko emotivne (ne)ispunjenosti u partnerskom odnosu i porodičnom okruženju, subjekt ove zbirke kreće se u rasponu od melanholije do prkosa, do lekovitosti, razobličavajući problematiku samoostvarenja. Stvaralački čin pesničkog stvaranja, kao vrhovne sublimacije („Od ovih uspomena mogu da napravim / jedno deponiju od koje zastaje dah, jedino pesmu“), jeste odlika životne snage junakinje kojim se pobeđuju svi naši downi. Jezik ima uporište u savremenom, govornom izrazu, ali ga nadilazi složenom, nenametljivom metaforikom koja spretno lirizuje sve trivijalnosti i pokazuje da prava poezija može biti podjednako prijemčiva i čitaocima koji traže jednostavniji izraz, kao i onim koji insistiraju na razgranatoj i dubokoj refleksivnosti. Lako se identifikujući sa lirskim subjektom, ova zbirka donosi dugotrajni, danas tako redak, čitalački užitak. - Petar Matović

"„Sandinista“ je nova zbirka poezije Dragana Boškovića koja se sastoji od 3 poeme (Special price):
Slovenija, Dalje i Le bandiere nere.

U trenutku kada književnost umire u pesniku, tekst postaje simbolička matica smrti, „prekrasno lice gubitka”, kako bi rekla Kristeva. I dok se na koži prepoznaju „olovne mrlje”, „neka mala slova, reči, lezije”, otkrivajući se u gestovima, nagoveštena večitom mimikrijom znaka – smrt književnosti još uvek nije strašna. (Slovenija)

„Dalje“ je jedan oblik simboličke mere koja se konstantno pomera, raste, transformišući iskustvo teksta u iskustvo supstancijalne krize. Jer, ako je ono najgore što nam se može dogoditi manje od onoga što možemo podneti, najgore se, dakle, uvek dešava. Poema Dalje je ekscesni čin objave, granično mesto vidljivosti događaja koji nikada nije upravo ono što smo kadri da podnesemo. (Dalje)

Moguće je moliti se i biti glas ništavila, biti izgubljen i pisati za neki budući vek, moguće je, naposletku, predvoditi „vojsku mrtvih na speedu” i istovremeno šaputati Gospi, „utrobi njenoj što leprša”. Postoji nešto programsko, manifestno, u poemi „Le bandiere nere“, a što zapravo, u čitavom „Sandinisti“ odjekuje kao smrtnosno jevanđelje, nadzemaljski a ljudski znak, neka čudna uteha, poslednja milost. (Le bandiere nere).
Dragan Bošković je već stvorio stih koji je revolucija i samom sebi kontrarevolucija.
(Iz pogovora „Najdalje“ Aleksandre Sekulić)"

Žuljaju me tvoji dodiri
kao male cipele
stiskaju i bole
ali čuvaju od kiše
bosa ću
mokra ću
leto će
proći će kiše.

Druga zbirka poezije Nađe Lazarević.

NAJBOLJE PESNIČKO I NAJBOLJE PROZNO DELO MOMČILA NASTASIJEVIĆA U JEDNOJ KNJIZI – zbirka pesama “7 lirskih krugova” i zbirka priča “Iz tamnog vilajeta”!

“Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. (…) Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. (…) Prekasno se javio, prerano je otišao.” – Vasko Popa

“Zamislite ga (M. Nastasijevića) kako nekim savršeno ugođenim uhom sluša i prisluškuje, i traži, spravom nenadmašnom, samo onaj jedini svileni ton u sveopštem zvučnome tkanju. Našao ga je: i onda drži u svom dohvatu i biće, i njegov svet, i božanstvo toga sveta. Kod Nastasijevića se stalno traži — ali i nalazi.” – Stanislav Vinaver

“Velika, samonikla pesnička ličnost. Zaverenik jezika, mistike, predanja. Jedini naš zaista folklorni pesnik u dubokom smislu te reči. Sav od sluha, od iskoni, od tajanstva.” – Borislav Mihajlović Mihiz

Momčilo Nastasijević (1894—1938) bio je srpski pesnik, prozni pisac i prevodilac. Rođen u Gornjem Milanovcu, studirao u Beogradu gde i ostaje do kraja života i radi kao gimnazijski profesor. Njegovi “Lirski krugovi” su odjeknuli među čitaocima i kritikom čim su izašli, a pažnju publike izazivaju i danas. Pripovetke “Iz tamnog vilajeta” su njegovo najbolje prozno delo. Stanislav Vinaver je Nastasijevića nazivao „svecem srpskog jezika i srpskog književnog izraza”.

Ovo je Nađina zbirka ljubavne poezije i večne borbe. Ona diže čašu muškom i ženskom. Nazdravlja kukavičluku u borbi za zgužvanu postelju. Bitke njenih neimenovanih junaka su brojne, reprizne, ali uvek premijerne. Nađini muškarci ujedaju, laju i ostavljaju, a žene su krst u ruci nevernika, nepoznanice, ljubavnice ili dobre drugarice. Nađini ljubavni parovi su besne nemani, neukalupljene zveri željne toplih suparničkih bedara i butina, kafe sa Preverom, orade u Dubrovniku i uvek, iznova i iznova, tonu poput Atlantide. Kako u toj večnoj borbi držati glavu iznad vode?