FILOZOFIJA

Miroslav Milović (1955-2021) bio je doktor je filozofskih nauka i univerzitetski profesor. Osnovno i gimnazijsko obrazovanje stekao je u Čačku. Filozofiju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1978. godine. Potom je doktorirao filozofiju na Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni. Na Sorboni u Parizu odbranio državni doktorat takođe iz filozofije. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu radio je kao docent za predmet Etika u periodu od 1987. do 1996. godine. Bio je predsednik Filozofskog društva Srbije (1990 – 1992) i član Evropskog pokreta u Jugoslaviji, kao i gostujući profesor u Turskoj, Španiji i Japanu. Radio je kao redovni profesor filozofije na Univerzitetu u Braziliji (Brazil). Objavio je knjige Refleksivni argument (Beograd, 1989), Etika i diskurs (Beograd, 1992), Filozofija komunikacije (Brazilija, 2002) i Zajednica razlike (Rio de Žaneiro, 2004).

Martin Hajdeger (1889 — 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.
Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.
Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.
Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976.

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :
Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze...

Sajmon Tojn je dvadeset godina radio na britanskoj televiziji kao pisac, režiser i producent. Njegovi televizijski programi višestruko su nagrađivani, a jedna od emisija osvojila je i nagradu BAFTA. U decembru 2007. godine dao je otkaz i preselio se u Francusku na šest meseci, u nadi da će ispuniti dugo potiskivanu želju da napiše triler. Posle neprospavane olujne noći na trajektu dok su prelazili Lamanš, on i njegova porodica odustali su od osmočasovne vožnje do svog novog doma i oteturali se u Ruan u potrazi za hotelom. Ugledavši sablastan prizor šiljatog tornja ruanske katedrale koji probija nebo pre zore dobio je ideju za fiktivnu Tvrđavu u Sanktusu.Po povratku u Englesku, Sajmon je dugo pisao kao honorarni novinar kako bi plaćao račune do objavljivanja romana. Sanktus, izuzetno dobro dočekan od strane publike, preveden je na više od dvadeset jezika.

Autor nas upoznaje s osnovama svog izvanrednog poznavanja evolucije naučne i filozofske misli u svetu, ukazajući pri tom kakve su sve perspektive i posledice stvorene modernim prodorima fizike. Pri tome se naročito bavi refleksima postignutih rezultata nauke na celokupan način mišljenja i čovekovog osećanja, što knjizi daje posebnu težinu...

Poznati indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore, rođen je Indiji u gradu Kalkuti, 7. maja 1861. godine, a umro je na današnji dan 1941. godine u istom gradu.
Tagore je najmlađi sin hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha.
Još kao dečak pokazao je zainteresovanost za poeziju, pa je već u osmoj godini napisao svoje prve pesme.
Na očevo insistiranje upisao je studije prava u Engleskoj, ali se ubrzo vratio u Indiju i opredelio se da se bavi književnošću. Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu.
Za vreme boravka u Londonu, Tagore je objavio svoje prve zbirke pesama - ""Večernje pesme"" i ""Jutarnje pesme"". Tagore je napisao više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i veliki broj eseja.
Pored toga pisao je i pozorišne komade, mjuzikle, putopise i memoare. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, a romani društvenom svešću. Glavni cilj ovog književnika bio je povezivanje istoka i zapada.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine za zbirku pesama ""Gitandžali"", koju je napisao 1910. godine, a sam je preveo sa bengalskog na engleski jezik.
Ova zbirka sadrži pesme koje je Tagore napisao nakon ženine i ćerkine smrti.

Nikola Kuzanski bio je filozof i teolog, diplomata i naučnik. Uprkos brojnim funkcijama koje je obavljao kao crkveni velikodostojnik, napisao je četrdesetak dela, uglavnom filozofsko-teološkog značaja. Među njima je možda najznačajnije, njegov spis u tri knjige, O učenom neznanju.

Mirča Elijade (Bukurešt, 28. II 1907. Čikago, 22. IV 1986) diplomirao je filozofiju u rodnom Bukureštu sa radom o filozofiji renesanse (1928) i u Kalkuti, Indija (decembar 1928. - decembar 1931.). Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije na Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. 1941.) i u Lisabonu (1941. 1945.).Od 1945. živi u Parizu, gde predaje istoriju religije, najpre na École Pratique des Hautes Études (do 1948), potom na Sorboni. Nakon što je pozvan u SAD, posle godinu dana predavanja u svojstvu vanrednog profesora za Haskell Lectures (1956. 1957.), prihvata mesto redovnog profesora i upravnika Katedre za istoriju religije na Univerzitetu u Čikagu, koja od 1985. nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Iz njegove izuzetno obimne bibliografije izdvajamo hronologiju radova iz beletristike (prva izdanja objavljena na rumunskom): Izabel i đavolje vode (1930); U manastiru na Himalajima (1932); Majtreji (1933); Povratak iz raja (1934); Svetlo koje se gasi (1934); Indija (1934); Gradilište, indijski dnevnik (1935); Huligani (1935); Gospođica Kristina (1936); Zmija (1937); Svadba na nebu (1938); Tajna doktora Honigbergera (1940); Novele (1963); Sećanja i Mansarda (1966); Na ulici Mantuleasa (1968); Kod Ciganki i druge priče (1969); Tri gracije (1971); U dvorištu kod Dionisa (1977).

Knjiga Odmetnik je teorijska refleksija o odnosima čoveka i političkog sveta.

Ivlin Anderhil (Vulverhempton, 1875-Hempsted 1941) među prvima je u XX veku pisala o misticizmu. Obrazovana u privatnoj školi u Folkstounu i na Kings koledžu u Londonu, bila je prva žena koja je držala predavanja sveštenicima Engleske crkve. Godine 1907. primila je rimokatoličku veru. Optužena za modernizam, u svojoj duhovnoj borbi okrenula se proučavanju mistika. Sopstvene, rane mističke doživljaje, opisala je kao „iznenadna i žestoka iskustva smirene, nediferencirane ravni stvarnosti - nalik 'mirnoj pustinji' mistika - u kojoj nema različnosti niti potrebe za objašnjenjem". Za značenjem tih iskustava tragala je čitav život, polazeći od neoplatonizma, idući preko teizma i hristocentrizma do katolicizma i anglokatolicizma. Pod svojim imenom i pod pseudonimom Džon Kordelije (John Cordelier) objavila je više od 30 knjiga (Mysticisme, 1911; The Spiral Way, 1912; The Mystic Way, 1914; The Life of the Spirit and the Life of Today, 1922; The Mystics of the Church, 1925; Worship, 1936. i dr.). Predavala je na Kings koledžu i na Univerzitetu u Aberdinu. Bila je i urednica za teologiju uglednog britanskog magazina The Spectator.

Lešek Kolakovski (1927-2009) bio je poljski filozof. Poznat je po kritičkoj analizi Marksovog učenja, posebno u njegovoj trotomnoj istoriji Glavne struje Marksizma. U kasnijem radu Kolakovski se usmerio na religijska pitanja.
Iz prve biografije Sidarte, kasnije Bude, saznajemo da je u mladosti bio potpuno nesvestan bede ljudske sudbine. Bio je kraljevski sin i do zrelog doba živeo je u luksuzu, ugodnostima i slušajući muziku. Već je bio oženjen kada su bogovi odlučili da ga prosvete. Jednoga dana ugledao je nemoćnog starca, zatim bolesnika, patnika i na kraju leš. Tek tada je postao svestan da u svetu postoje starost, patnja i smrt, sve bolne strane života koje su mu dotle bile nepoznate. Zbog toga je odlučio da se povuče iz sveta, da postane monah i potraži put do nirvane. Na osnovu toga pretpostavljamo da je uživao u sreći, sve dok mu je beda bila nepoznata, a na kraju, posle dugog i mučnog putovanja, da je postigao pravu sreću, izvan ljudske sudbine.

odlomci iz dnevnika

rasprava o ženskom principu

Karako je tek posle smrti stekao slavu i sledbenike, još malobrojne, ali odane. Karakoova zaostavština se još uvek istražuje kao jedan od zaveta xx veka.

Martin Hajdeger (1889 — 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.
Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.
Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio "Istorijski poziv Nemačke...". Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.
Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976.

Najznačajnija dela Martina Hajdegera su :
Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze...

Razmatranja o stanju lepih umetnosti

Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić

Okovan u realnom svetu, čovek čezne za izmišljenim, nevidljivim i nepojmljivim: čovek traži Veštačke Rajeve. Na tom putu se kreće između padanja i uzdizanja, ushićenja i gorčine, svetlog i tamnog, užasa i blaženstva... Idući napred, vraća se unazad. tražeći Nešto nadnesen je nad ponorima donjim i ponorima gornjim.

Obrasci volje i sreće : stoički trebnik / Epiktet, Marko Aurelije ; odabrao, uredio i preveo Dimitrije Frtunić

prevela sa španskog Jelena M. Savić

Ova knjiga je posle Drugog svetskog rata potpuno bezrazložno dospela na indeks poluzabranjenih dela. „Leva inteligencija“ je decenijama organizovala montirane procese čiji je cilj bio da Evolu poveže sa fašizmom i koječim drugim, što i nije naročito iznenađenje ako imamo u vidu da je za umešanost u nacističke poslove optuživan i Niče.
Evola je tipičan predstavnik evropske intelektualne desnice za koju su moderne ideologije, bez obzira na predznak, samo manifestacije opadanja evropske civilizacije i njen sve ubrzaniji sunovrat u varvarstvo. Priča zasnovana na evokaciji drevnih tradicija i negiranju ideologije progresa bila je podjednako nepodnošljiva i u Moskivi i u Vašingtonu. Ali uprkos tamnim tonovima kojima Evola slika procese degeneracije i disolucije, „Pobuna protiv modernog sveta“ nije pesimistički traktat. Saglasno Tradicijama (sa velikim početnim slovom) Mračno doba u kome se svet trenutno nalazi svoju „mračnost“ duguje blizini budućeg preporoda. Može se neko složiti ili ne složiti sa Evolinim stavovima, mnogi od njih i jesu kontroverzni, ali zbivanja u modernom svetu pokazuju da se protiv ovakvog sveta doista vredi pobuniti.
Svetislav Basara