FILOZOFIJA

Jedan od najvećih modernih filozofa, „otac egzistencijalizma“, živeo je u Kopenhagenu. Neshvaćen u svom vremenu, fascinirao je mnoge velike pisce XX veka: između ostalih Strindberga, Kafku, Borhesa, Kamija, Selindžera. Prelomni trenutak u Kirkegorovom životu bio je 8. maj 1837, kada je upoznao petnaestogodišnju Reginu Olsen (1822-1904). Do veridbe je došlo u septembru 1840, da bi Kirkegor nakon ma-nje od godinu dana vratio verenički prsten.
„Da sam se tada oženio njom, već za pola godine, pa i manje, nju bi to satrlo. Ima nešto sablasno u vezi sa mnom – što je i dobro i loše u meni – nešto što ne dopušta nikome da me trpi ako mora da bude sa mnom svaki dan i da ima stvaran odnos sa mnom. Naravno, nešto je sasvim drugo kad sam u svetlom ogrtaču u kome se prikazujem ljudima. Ali kod kuće bi se primetilo da ja u osnovi boravim u duhovnom svetu. Bio sam veren godinu dana s njom, a ona me suštinski nije upoznala. . ." (Iz Dnevnika, 1845)
Kirkegor je u to vreme bio ubeđen da će živeti samo još pet godina, pa je do 1846. napisao skoro sva svoja važnija dela, od kojih su mnoga proistekla iz odnosa sa Reginom (npr. Ili-ili, Ponavljanje i Stadijumi na životnom putu).

In vino veritas je prvi deo obimnog Kirkegorovog dela Stadijumi na životnom putu (1845). Ovaj pandan Platonovoj Gozbi jedno je od najpopularnijih Kirkegorovih dela. Pet je učesnika gozbe: Johanes Zavodnik, Viktor Eremita, Konstantin Konstantinus, Modni krojač i Mladi čovek (osim ovog poslednjeg, sve su to pseudonimi samog pisca) i svaki iz svog ugla govori o ljubavi, ženama i braku.

Kirkegor je u svojim delima odbacio robovanja logici i tiraniju nauke. Spoznaja se po njemu stiče individualno, emocionalno i intuitivno, kroz lucidna iskustva.

„Zamislite životinju koja puzi, mada ima krila koja može da upotrebi samo kad je saterana uza zid, dok u svakodnevnom životu ne smatra da vredi truda raširiti ih. Nada u večnost na isti je način najdublje usađena u čoveku; on ima krila, ali mora biti sateran uza zid da ih otkrije, da ih raširi, da ih upotrebi!“
Nasuprot Marksu čija je teza da treba „promeniti svet“, Kirkegor govori da treba „promeniti sebe“, što se podudara sa stavom Dostojevskog da istinska revolucija neće nastati spoljnom akcijom, već duhovnom promenom u svakom pojedincu.

Jedan od najvećih modernih filozofa, „otac egzistencijalizma“, živeo je u Kopenhagenu. Neshvaćen u svom vremenu, fascinirao je mnoge velike pisce XX veka: izme-đu ostalih Strindberga, Kafku, Borhesa, Kamija, Selindžera. Prelomni trenutak u Kirkegorovom životu bio je 8. maj 1837, kada je upoznao petnaestogodišnju Reginu Olsen (1822-1904). Do veridbe je došlo u septembru 1840, da bi Kirkegor nakon manje od godinu dana vratio verenički prsten.
„Da sam se tada oženio njom, već za pola godine, pa i manje, nju bi to satrlo. Ima nešto sablasno u vezi sa mnom – što je i dobro i loše u meni – nešto što ne dopu-šta nikome da me trpi ako mora da bude sa mnom svaki dan i da ima stvaran od-nos sa mnom. Naravno, nešto je sasvim drugo kad sam u svetlom ogrtaču u kome se prikazujem ljudima. Ali kod kuće bi se primetilo da ja u osnovi boravim u duhovnom svetu. Bio sam veren godinu dana s njom, a ona me suštinski nije upoznala. . .“ (Iz Dnevnika, 1845)
Kirkegor je u to vreme bio ubeđen da će živeti samo još pet godina, pa je do 1846. napisao skoro sva svoja važnija dela, od kojih su mnoga proistekla iz odnosa sa Reginom (npr. Ili-ili, Ponavljanje i Stadijumi na životnom putu).
Ponavljanje je filozofski roman autobiografskog karaktera. Kirkegor ga je objavio 16. oktobra 1843, istovremeno sa knjigama Strah i drhtanje i Tri poučna diskursa.
„Devojka nije bila njegova ljubljena, ona je bila povod koji ga je učinio pesnikom. Zato je samo nju mogao da voli, zato nikada nije mogao da je zaboravi, zato nikada neće voleti drugu, i stalno će samo za njom čeznuti. Ona se uvukla u čitavo njegovo biće, sećanje na nju bilo je uvek sveže, ona ga je učinila pesnikom, i baš time je potpisala svoju smrtnu presudu.“ (Ponavljanje)
Kirkegor je u svojim delima odbacio robovanja logici i tiraniju nauke. Spoznaja se po njemu stiče individualno, emocionalno i intuitivno, kroz lucidna iskustva.

„Zamislite životinju koja puzi, mada ima krila koja može da upotrebi samo kad je saterana uza zid, dok u svakodnevnom životu ne smatra da vredi truda raširiti ih. Nada u večnost na isti je način najdublje usađena u čoveku; on ima krila, ali mora biti sateran uza zid da ih otkrije, da ih raširi, da ih upotrebi!“
Nasuprot Marksu čija je teza da treba „promeniti svet“, Kirkegor govori da treba „promeniti sebe“, što se podudara sa stavom Dostojevskog da istinska revolucija neće nastati spoljnom akcijom, već duhovnom promenom u svakom pojedincu.

Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka.

Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline.

Tao je „izvor Neba i Zemlje“, prvobitna suština svega što postoji, pa i ljudskog bića, koje, vođeno željama i slobodnom voljom, unosi nemir u svoj duh i remeti prirodni sklad koji je dobio rođenjem, pa je cilj taoističkog učenja da ga vrati u stanje vu vei (oslobođeno želja, zasnovano na nečinjenju i spontanosti) i dovede ga do prosvetljenja. U Japanu, učenje Zena, ima identičan cilj. I čuveni grčki filozof Heraklit (koji je takođe živeo u VI veku pre. n. e) po mnogo čemu je u svojim izrekama blizak stavovima Lao Cea.

Drugi deo knjige, praktična primena Taoa, često u sferi politike, nalik je načelima anarhizma u njegovom najhumanijem vidu, što je davno uočio Petar Kropotkin.