IN VINO VERITAS

Jedan od najvećih modernih filozofa, „otac egzistencijalizma“, živeo je u Kopenhagenu. Neshvaćen u svom vremenu, fascinirao je mnoge velike pisce XX veka: između ostalih Strindberga, Kafku, Borhesa, Kamija, Selindžera. Prelomni trenutak u Kirkegorovom životu bio je 8. maj 1837, kada je upoznao petnaestogodišnju Reginu Olsen (1822-1904). Do veridbe je došlo u septembru 1840, da bi Kirkegor nakon ma-nje od godinu dana vratio verenički prsten.
„Da sam se tada oženio njom, već za pola godine, pa i manje, nju bi to satrlo. Ima nešto sablasno u vezi sa mnom – što je i dobro i loše u meni – nešto što ne dopušta nikome da me trpi ako mora da bude sa mnom svaki dan i da ima stvaran odnos sa mnom. Naravno, nešto je sasvim drugo kad sam u svetlom ogrtaču u kome se prikazujem ljudima. Ali kod kuće bi se primetilo da ja u osnovi boravim u duhovnom svetu. Bio sam veren godinu dana s njom, a ona me suštinski nije upoznala. . ." (Iz Dnevnika, 1845)
Kirkegor je u to vreme bio ubeđen da će živeti samo još pet godina, pa je do 1846. napisao skoro sva svoja važnija dela, od kojih su mnoga proistekla iz odnosa sa Reginom (npr. Ili-ili, Ponavljanje i Stadijumi na životnom putu).

In vino veritas je prvi deo obimnog Kirkegorovog dela Stadijumi na životnom putu (1845). Ovaj pandan Platonovoj Gozbi jedno je od najpopularnijih Kirkegorovih dela. Pet je učesnika gozbe: Johanes Zavodnik, Viktor Eremita, Konstantin Konstantinus, Modni krojač i Mladi čovek (osim ovog poslednjeg, sve su to pseudonimi samog pisca) i svaki iz svog ugla govori o ljubavi, ženama i braku.

Kirkegor je u svojim delima odbacio robovanja logici i tiraniju nauke. Spoznaja se po njemu stiče individualno, emocionalno i intuitivno, kroz lucidna iskustva.

„Zamislite životinju koja puzi, mada ima krila koja može da upotrebi samo kad je saterana uza zid, dok u svakodnevnom životu ne smatra da vredi truda raširiti ih. Nada u večnost na isti je način najdublje usađena u čoveku; on ima krila, ali mora biti sateran uza zid da ih otkrije, da ih raširi, da ih upotrebi!“
Nasuprot Marksu čija je teza da treba „promeniti svet“, Kirkegor govori da treba „promeniti sebe“, što se podudara sa stavom Dostojevskog da istinska revolucija neće nastati spoljnom akcijom, već duhovnom promenom u svakom pojedincu.