ISTORIJA

Da je predstavljanje Kine u jednoj knjizi i snagom jednog čoveka nemoguć poduhvat uverava nas, već u predgovoru, sam autor, Vladimir Maljavin. Pa ipak, opčinjen takvim izazovom, on od njega ne odustaje.Sve što je vezano za našu predstavu o ovoj čudesnoj zemlji “neprebrojivog naroda” upućuje na pojmove preteranosti: najstarija kultura, najveća populacija, najoriginalnije pismo, najstariji trag čoveka, ali i potpuno osobena filozofija, osobena religija, nauka i ukupna mudrost.

Posle ubistva princa-prestolonaslednika Franca Ferdinanda, stari car Franc Jozef je pustio da ga uvuku u rat, na strani Nemačke. Rascepkano između različitih naroda i religija, koje su bile u sukobu, poput prave lingvističke Vavilonske kule, carstvo nije izdržalo taj udar. Pet godina posle Sarajeva, pet novih država, zasnovanih na principu nacionalnosti, zamenilo je Dvojnu monarhiju. U samoj Austriji, koja je postala zavisna država, mladi car, Karl I (koji je nasledio Fanca Jozefa 1916. godine), bio je prinuđen da napusti tron.

Ako je neko u našoj istoriografiji dovoljno hrabar da kaže ono što misli, onda je to Jovan Pejin, čovek bez dlake na jeziku (inače, verovalo se da onaj ko laže dobija dlake na ključnom govornom organu). Pejin ne spada u tu sortu, koja je u doba Broza i Druge Srbije toliko prosperirala, i koja još puni džepove parama naših neprijatelja, da bi nas držala u mraku zabluda i ropstvu obmanama. Tako je i u najnovijoj njegovoj knjizi, u kojoj Pejin pokazuje kako tobožnji branitelji srpskog naučnog prostora od „istorijskog revizionizma“ u stvari žele da ostanu verni lažima titoističkog jugoslovenstva. Najčešće je ta vernost lukrativna.

Knjiga „Vreme i istina“ nastoji da pokaže koliko je konstrukcija revolucionarnog „bratstva i jedinstva“ bila flaster na gnojavoj rani, naročito kad je Hrvatstvo u pitanju. Jer, Hrvati su imali svoje ljude na svakoj strani: Pavelić je istrebljivao Srbe nožem i „samokresom“, u ime Hitlerovog i Musolinijevog Novog poretka; Šutej i Krnjević sedeli su u Vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu, i sprečavali da istina o genocidu nad Srbima dođe na Zapad; a Josip Broz je Srbe koji su bežali od ustaša primao u svoje redove, i spremao ih da ratuju protiv srpske braće u redovima Draže Mihailovića.

Da ništa drugo nije napisao, Pejinov uvid iz ove knjige bio bi više nego dovoljan da ukaže na ključne činjenice koje su prećutane: ,,Nasuprot generalu Brajoviću, dr Jere Jereb je decembra 1990. godine, 34 godine posle Brionskog plenuma i rasprave na partijskim sastancima u VII objavio tekst u zagrebačkom Večernjem listu: Pavelić je pomogao Titu, u kojem je rekao: Nema sumnje da je Pavelićeva katastrofalna protusrpska politika bila glavnim čimbenikom uspeha Titovog partizanskog pokreta u zimu 1941-1942 i 1942-1943. Tito je koncem 1941. bio uništen u Srbiji i teško bi se bez Pavelićeve politike mogao održati i povećati svoje snage u Bosni i Hercegovini do svibnja 1943. kada mu Englezi počinju slati značajnu pomoć. Pavelićeva veza s Titom išla je preko kćeri pukovnika, pred kraj rata generala Viktora Prebega, od 1. siječnja 1943. Poglavnikovog krilnog pobočnika.“

Čitajmo Jovana Pejina, istoričara koji je otvorio put ka punoti istine o vremenu koje je prošlo, ali koje nas, kao zamka, još uvek čeka u budućnosti – ako odbijemo da iz svoje istorije izvučemo pouke.

Vladimir DIMITRIJEVIĆ

Nojbaherovi memoari vrlo ubedljivo razbijaju crno-bele predstave o tragičnim događajima iz perioda Drugog svetskog rata, u prvom redu stereotipna znanja o složenim i komplikovanim procesima koji su se ticali odnosa Nemaca i četnika sjedne strane, i odnosa Zapada prema oba pokreta otpora u Jugoslaviji, s druge strane. Nojbaherovo delo svakako će pomoći novoj generaciji srpskih istoričara da ovladavanjem znanja o prošlosti izgrade kritičko mišljenje, koje će uspostaviti novi identitet nauke, kako se ona više nikada ne bi doživljavala kao totalitarna propaganda koja služi određenoj ideološkoj matrici.

Potresna je slika života dece u logoru koje obilaze koljači gledajući cinično svoj „budući” posao i razgovaraju sa dečacima, sadistički uživajući u njihovom strahu kada ih vide, jer znaju ko su i šta je pred njima. Deca su bila sakupljena od Srema do Kozare, iz Like, Banije, Korduna, delova Bosanske Krajine i drugih okupiranih srpskih teritorija od strane NDH. Jasenovac i Stara Gradiška nisu bili jedini dečiji logori; pored njih ustanovljeni su Metajna na Pagu, Mlaka, Jadovno... Ovo su mesta gde su prekinuta detinjstva srpske dece, u kojima su iznenada odrasli osetivši zlo, ali da osim osećanja zla nisu bili svesni svoje nagle starosti i gde su ubijana na manijakalni način – klanjem, davljenjem rukama, batinanjem ili ako su sasvim mala razbijanjem glava o zid, drvo ili tle. Dr Nikola Nikolić, izdvojio je Jera Maričića kao najokrutnijeg zločinca koji se po svemu izdvajao prilikom umorstva te nevine dece. Zato je knjiga Nikole Nikolića SVEDOČANSTVO KOJE NE MOŽE DA SE IGNORIŠE.

Od Trive Jokića, njegovih saboraca i Golog otoka, uplašio se ceo narod. Trivo se nije uplašio. Sedam i po godina je živeo u poniženju, ali se nije hteo poniziti. Imao je priliku da se izbavi, da laže i kleveta. Na tako nešto on nikada nije pristajao, jer šta će mu glava, ako izgubi obraz.....

Žan Pol Bled, francuski istoričar i priznati specijalista za nemačku istoriju, govori o životu i ulogama u nacističkom aparatu 23 značajna saputnika.
Knjiga Hitlerovi ljudi daje celovitu sliku Hitlerove ubitačne psihološke i političke dominacije i učvršćivanja svog apsolutizma.

Ovo su reči dr Nikole Nikolića, logoraša Jasenovca, poznatog kao lekara po profesiji, epidemiologa poznatog po humanosti, Hrvata katolika, koji u ovoj knjizi zabeleži zverstva NDH.

.

.

.

Monografija pod naslovom Andokid, besednik koji je jednom pogrešio ide u red retkih i ozbiljnih tekstova o antici, posebno o nekoj speci­jal­noj antičkoj temi kakva je retorika. Potpuno posvećeni predmetu kojim se bave, izučivši svu relevantnu stručnu i naučnu stranu i domaću li­teraturu o njemu, autori ovog rukopisa su strpljivo i znalački realizo­vali svoje zacrtane ciljeve.
Prof. dr Nikola Strajnić