JEZIK I KNJIŽEVNOST

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Ova antologija prati period koji nastaje s krajem Srebrnog veka ruske poezije (oličenog u Pasternaku, Mandeljštamu, Ahmatovoj) i traje preko sovjetske epohe sve do današnjih dana. Njen fokus je na pesnicima Bronzanog veka (Igor Holjin, Jan ali prati i rad naslednika koji su i te kako dostojni slavnih prethodnika. Antologija uzima polazište da je ruska avangarda u jednom trenutku postala glavni neprijatelj kulturne politike režima SSSR-a i da od nje uskoro nije ostalo gotovo ništa. Nije se, međutim, oštrica režima stuštila samo ka avangardi, ona je ogromnom opričničkom metlom počistila sve koji su imali ikakav pojam o samostalnosti i slobodi koja nije bila deo ideološkog marksističkog promišljanja. Od tada u mraku sovjetskog andergraunda stvaraju pisci čije su poetike međusobno potpuno različite: od jurodivih, preko satiričara, sve do pesnika egzistencijalne patnje. Ta mnogostrukost izraza izrodiće jedan od najblistavijih poetskih perioda Rusije, zemlje u kojoj pesnika ima koliko stanovnika neke manje evropske države. To je zemlja u kojoj izgovorena ili napisana reč ima svoju težinu. Stoga se oštrica kritike nastale u umetničkom promišljanju socijalno angažovanih pesnika često okretala ka sovjetskoj vlasti uprkos svesti o represivnom odgovoru koji će neumitno uslediti.