Svi narodi pozvani su od strane hrišćanstva, svaki čovek u većem ili manjem stepenu sposoban je za naučno mišljenje. Ali ne priznaju svi i nisu obavezni da priznaju kanone grčke lepote. Da li su svi narodi sposobni da priznaju vrednost slobode i ostvare je? Ovo se pitanje sada rešava u svetu. Ne teorijskim razmišljanjima, već ga samo na iskustven način možemo rešiti. Na taj način, Georgije Fedotov postavlja pred narodima pitanje ko će biti sposoban za slobodu, a ko će ostati u ropstvu.
Autor istorijskih romana Grigorij Petrovič Danilevski, koji je lično poznavao Gogolja i u maju 1852. godine putovao u piščev zavičaj, govori u svojim uspomenama da lokalni seljaci nisu želeli da veruju da je Gogolj umro, pa se među njima rodila priča o tome da je u grobu sahranjen neko drugi, a da je njihov gospodin otputovao u Jerusalim i tamo se moli za njih. U toj priči postoji duboka duhovna istina: Gogolj se zaista preselio u Gornji Jerusalim, i tamo se, iz svoje divne, ali tajanstvene, nama nepoznate daljine, pokraj Prestola Gospodnjeg, moli za svu rusku zemlju, da bi ona nepokolebljivo stajala u Pravoslavnoj veri i da bi u njoj bilo više pravde i ljubavi – jer to je i predstavljalo glavnu brigu velike duše velikog ruskog pisca.
Istraživači stvaralaštva Sergeja J. Fudelja nazivaju ga najskrivenijim duhovnim piscem XX veka. U njegovom bogoslovlju nema nastojanja da postavi sebe iznad čitaoca, nema ni senke nastojanja ka pronalaženju stila. U suštini, njegovi radovi nisu bogoslovski traktati, već ispovest okrenuta srcima, duhovno zaveštanje nama.
Posebnost aktivnosti demagoga je da unapređuje sopstvene interese, glumeći duboku predanost interesima naroda. Ponekad je cilj da se podstakne zloba, pošto se neprincipijelni i sebični ljudi upravljaju prema samo dva glavna motiva, da učine dobro za sebe i da nanesu štetu drugima. Prava pozornica za demagoga je demokratija, jer pripadnici zajednice u celini imaju moć, i gospodar koji se pretvara da služi tako najbolje može da dobije nagradu za svoj trud. Budući da je najvažnije razdvojiti one koji rade u korist naroda uopšte, i one koji rade u korist samih sebe, treba ukazati na neka od pravila pomoću kojih se oni mogu raspoznati...
“Znate, osećam da je život podeljen na užasno i bedno. To su dve kategorije. Užasni bi bili, hm, ne znam, smrtni slučajevi, znate, i slepi ljudi, bogalji. Ne razumem kako oni prolaze kroz život. To je za mene zapanjujuće, znate. A bedni su svi ostali. Dakle, kada prolazite kroz život treba da budete zahvalni što ste bedni jer imate sreće što ste bedni.” Vudi Alen
Šlemil je proizvod jevrejskog folklora i fikcije, čije karakteristike i način života ukazuju na stalnu smenu ambicije i poraza. U bezbrojnim šalama o komičnim nezgodama šlemila, jevrejski pisci stvorili su književnu odušku za ono što je moglo da postane psihologija ogorčenosti i očaja. Između podrugivanja samom sebi i prenaglašene blesavosti, postoji osećaj u kome su ovi komični likovi upotrebljeni kako bi se iskazao visok nivo senzibilnosti. Budući da je šlemil kao komični lik bio dominantniji u određenim vremenskim periodima nego u drugim, proučavanje pojave i razvoja šlemilskog lika u Alenovim delima pomaže nam da razumemo neke važne aspekte jevrejsko-američke kulture danas. Ova studija pokazuje da je Alenov književni i filmski rad od velike važnosti za razumevanje daljeg razvoja šlemilskog lika i društva u koje je on smešten.
Izabrane pesme / Ivan Aleksejevič Bunjin ; preveli Vladimir Jagličić, Slavica Veličković i Lav Zaharov ; priredio Nikola Drobnjaković ; [predgovor Oleg Mihajlov]
