Svoje uspomene pisao sam bez uverenja da su potrebne bilo kome; život svakog čoveka isuviše je ličan, ali on svagda može nešto reći drugima. Njegova tajna je - jedinstvo i neponovljivost čovekove ličnosti. Od malih nogu čovek nosi u sebi tu neponovljivost kao obraz višeg sveta. Udaljenost od svetlosti spušta nas do standardnosti i bezličnosti, a makar malo približavanje svetlosti otkriva u svakome neponovljiva, svima neophodna svojstva života. Od tih svojstava stvara se Carstvo Božije u čoveku. Mi ga nosimo u sebi i svakome se ono otkriva u najboljim trenucima. Ali, to Carstvo nikoga ne primorava na svoju ljubav. Ono je kao molitva na koju čoveka nije moguće prinuditi.
Svi narodi pozvani su od strane hrišćanstva, svaki čovek u većem ili manjem stepenu sposoban je za naučno mišljenje. Ali ne priznaju svi i nisu obavezni da priznaju kanone grčke lepote. Da li su svi narodi sposobni da priznaju vrednost slobode i ostvare je? Ovo se pitanje sada rešava u svetu. Ne teorijskim razmišljanjima, već ga samo na iskustven način možemo rešiti. Na taj način, Georgije Fedotov postavlja pred narodima pitanje ko će biti sposoban za slobodu, a ko će ostati u ropstvu.
Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti. Međutim, više od svega vladika se oslanjao na svoje bogato lično iskustvo. Mitropolit Antonije je dolazio u dodir sa smrću ne samo zbog svog pastirskog služenja, nego radeći kao lekar i učestvujući u francuskom Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata. U svim njegovim razmišljanjima vidimo ličnu veru u privremenost smrti, u prevashodstvo ljubavi, u Svetlost Vaskrsenja, koju neće pomračiti nikakva tama. I, na kraju krajeva, ova knjiga je – o nadi.
’Aleksandar Tutuš je rab Gospodnji, rođen 1974. godine u porodici sveštenika Save Tutuša. Aleksandar je profesor filosofije, pjesnik i avanturista. Piše o nepostojanju lošeg i neljudskog djela Hrista radi, neuhvatljivoj prolaznosti, o prijateljstvu, ljubavi i ljudskoj duši.’
Posle čitanja ove knjige čitalac može izvući zaključak da Puškin svakako nije živeo takvim duboko hrišćanskim životom kao, recimo, Gogolj, i da je njegov kratki i burni život bio prepun svakojakih avantura. Međutim, njegova duhovna pobeda nad mračnim silama sa kojima je u ranoj mladosti drugovao, njegov veličanstveni preobražaj o kome govori istorijat prepiske sa Mitropolitom Filaretom, kao i duga ispovest pesnikova uoči smrti, daju nam nadu. „Sunce ruske poezije“ (kako mnogi zovu Puškina) nije moglo ni završiti u carstvu tame jer, da je tako, Puškin svakako ne bi ni mogao steći taj laskavi epitet…
Autor istorijskih romana Grigorij Petrovič Danilevski, koji je lično poznavao Gogolja i u maju 1852. godine putovao u piščev zavičaj, govori u svojim uspomenama da lokalni seljaci nisu želeli da veruju da je Gogolj umro, pa se među njima rodila priča o tome da je u grobu sahranjen neko drugi, a da je njihov gospodin otputovao u Jerusalim i tamo se moli za njih. U toj priči postoji duboka duhovna istina: Gogolj se zaista preselio u Gornji Jerusalim, i tamo se, iz svoje divne, ali tajanstvene, nama nepoznate daljine, pokraj Prestola Gospodnjeg, moli za svu rusku zemlju, da bi ona nepokolebljivo stajala u Pravoslavnoj veri i da bi u njoj bilo više pravde i ljubavi – jer to je i predstavljalo glavnu brigu velike duše velikog ruskog pisca.
Knjiga je napisana na osnovu zitija vojnika
i vojskocvodja koji su upisani u knjigu svetih
Ruske Pravoslavne Crkve (opsteruskih i
lokalno- postovanih svetitelja), a takodje i
onih koji su zivot svoj polozili za veru
pravoslavnu i slobodu otadzbine.
Knjiga sadrzi zitija ravnoapostolnog velikog
kneza Vladimira, blagovernih velikih knezeva
Jaroslava Mudrog, Aleksandra Nevskog,
Dimitrija Donskog, Andreja Bogoljubskog,
Danila Moskovskog, Blagovernih knezeva
Borisa i Gljeba,svetog pravednog vojnika
Fjodora Usakova,Svetog cara Nikolaja Drugog...
Uvek su zitija ruskih svetitelja sluzila duhovnom
jacanju ruskog naroda i bila su primer
visoke duhovnosti i istinske ljubavi
prema otadzbini.
Na početku daleke 1913. godine čuveni ruski naučnik – patrolog S. L. Epifanovič (1886-1918), predavač Kijevske duhovne akademije, predstavio je u Savetu akademije svoju magistarsku disertaciju „Prepodobni Maksim Ispovednik: njegov život i dela“. Ovaj zaista epohalni rad sastojao se iz tri toma, ukupnog obima oko 2400 (!) stranica teksta pisanog na pisaćoj mašini. Prema ocenama recenzenata (prof. M. Skabalanoviča i prof. N. Muhina) po punoći, dubini i sistematičnosti istraživanja nasleđa i književne delatnosti prepodobnog Maksima Ispovednika, autor nije imao prethodnika, i ovaj rad se pojavio kao vredan doprinos svetskoj riznici bogoslovskih znanja, postavši priručnikom za crkvenog istoričara, patrologa i dogmatičara.
Istraživači stvaralaštva Sergeja J. Fudelja nazivaju ga najskrivenijim duhovnim piscem XX veka. U njegovom bogoslovlju nema nastojanja da postavi sebe iznad čitaoca, nema ni senke nastojanja ka pronalaženju stila. U suštini, njegovi radovi nisu bogoslovski traktati, već ispovest okrenuta srcima, duhovno zaveštanje nama.
Istraživači stvaralaštva Sergeja J. Fudelja nazivaju ga najskrivenijim duhovnim piscem XX veka. U njegovom bogoslovlju nema nastojanja da postavi sebe iznad čitaoca, nema ni senke nastojanja ka pronalaženju stila. U suštini, njegovi radovi nisu bogoslovski traktati, već ispovest okrenuta srcima, duhovno zaveštanje nama.
Celog života ispovedajući hrišćanstvo, bio sam loš hrišćanin. Naravno, nije bilo teško dosetiti se toga i ranije, ali možda sam to najpre shvatio sa svom žalosnom očiglednošću tek onog dana kada sam od nekog čuo ili negde pročitao reči Ogarjova da neiskazana ubeđenja – nisu ubeđenja. A ja sam skoro čitav svoj vek (izuzevši godine ranog detinjstva) morao da krijem svoja gledišta.
Šmeljov pokazuje ljude koji stradaju u svetu zbog toga što tačno i duboko osećaju ovaj svet – svet koji leži u strastima, koji sakuplja u sebe ove strasti i odapinje ih u forme svetskih eksplozija. I nama, zahvaćenim sada jednom od ovih eksplozija, Šmeljov otkriva same izvore i samo tkivo naše sopstvene sudbine.Stvarajući i pokazujući, Šmeljov sam strada. Ali kao veliki i odlučan umetnik, on strada ne zbog svojih junaka, već u njima samima, njihovim stradanjima, i pritom tako autentično, tako iskreno. tako potpuno, da se tajna samozaboravnog preovaploćenja uvek stavlja pred duše čitatelja: Šmeljova nema, i čitatelja nema, već postoji lanac događaja i stanja koji se razbijaju…
Puskin...ja sam ga gutala. Vec znas stranicu,
scene i iscitavas iznova; ali to je hrana.
Uslo je u mene, juri kroz krv, osvezava mozak,
cisti dusu od grehova. Njegovo *Kada za smrtnika
umukne bucni dan* jednako je sa 50. psalmom
(*Pomiluj me, Boze*). Takodje je veliko,
zaglusujuce i religiozno.
Takva je istina...
Ako ne bude porodice, neće biti ni crkve. Skoro je jedan sveštenik, vrlo poznat i popularan, knjige su mu prevođenje i na srpski, napravio sociološki pregled naših svetitelja, da otkrije ko su bili ti ljudi, ko su im bili roditelji. I on kaže da su to bili seljaci koji su radili od detinjstva, od kad su prohodali odmah su nešto radili, trpeli mraz, znoj, glad. Tako su rasli Serafim Sarovski, Siluan Atonski, Sergej Radoneski u velikim, višečlanim porodicama. Prosto, ne može se svetitelj roditi iz neke biološke laboratorije. I zato mislim da je najveći izazov – porodica, a protiv nje su nemoral i srebroljublje. Srebroljublje nije greh poput ubistva koji će svi prepoznati i osuditi, a kad čovek teži da zaradi što više para, svi odobravaju i smatraju to normalnim. A koren svih zala je srebroljublje. I Juda je prodao Hrista za 30 srebrenika.
S vremena na vreme, a posebno u nemirnim epohama kao što je ova naša, na svetu se pojavljuju specifična strujanja. U starim vremenima ona su nazivana jeresima, a sada ih nazivamo modom.
Upravo zbog dominacije komunističkih predrasuda o bauku konzervativizma i desnice, ova knjiga pre svega mora da insistira na sledećim tezama: 1) da je konzervativizam legitiman deo savremenog liberalnodemokratskog spektra (jedan od dva noseća) i 2) da postoji fundamentalna razlika između umerene, parlamentarne desnice centra i radikalne, antiliberalne desnice, koja je jednaka istoj takvoj razlici između parlamentarne i radikalne levice. Uzgred, valja primetiti da je ključna razlika između radikalnih ekstremnih levičara i istinskih socijaldemokrata u tome što ovi drugi prihvataju legitimnost institucija parlamentarnog sistema, kao i svojih umerenih protivnika konzervativaca. Ako je istina da se ekstremisti odlikuju odbijanjem da prihvate legitimnost konzervativizma, onda je nažalost evidentno da je veliki broj naših intelektualnih levičara na komunističkim pozicijama, pa možda i to objašnjava izostanak profilisane socijaldemokratske opcije, o čemu se često govori.
Posebnost aktivnosti demagoga je da unapređuje sopstvene interese, glumeći duboku predanost interesima naroda. Ponekad je cilj da se podstakne zloba, pošto se neprincipijelni i sebični ljudi upravljaju prema samo dva glavna motiva, da učine dobro za sebe i da nanesu štetu drugima. Prava pozornica za demagoga je demokratija, jer pripadnici zajednice u celini imaju moć, i gospodar koji se pretvara da služi tako najbolje može da dobije nagradu za svoj trud. Budući da je najvažnije razdvojiti one koji rade u korist naroda uopšte, i one koji rade u korist samih sebe, treba ukazati na neka od pravila pomoću kojih se oni mogu raspoznati...
