JEZIK I KNJIŽEVNOST

Prepoznavanje stranca Izabele Hamad neobičan je esej izuzetne sugestivnosti, koji istražuje načine na koje se istorija i pripovedanje prepliću u palestinskom narativu, preispitujući granice između književnosti, političkog sećanja kao i lične egzistencije. Hamad suptilno spaja lično i kolektivno sećanje, tražeći odgovor na pitanje šta znači biti stranac u očima drugih, otvarajući još jedan prolaz ka razumevanju Palestine – ne kao geopolitičkog pojma, već kao živog iskustva pripadanja, žrtvovanja i gubitka. Hamad nas vodi putevima od klasičnih mitskih modela do savremene proze i javnih govora, pokazujući moć narativa da oblikuje naše razumevanje sebe i drugoga. Rezultat je delo koje spaja analitičku oštrinu i poetičnost, pretvarajući čitanje u čin svedočenja i pozivajući nas da se suočimo sa mračnim licem sveta u kojem živimo.

Branislav Banjo Sarić, krajnje intrigantan mladi pesnik, uspeo je da svojom prvom pesničkom zbirkom pokaže neverovatan pesnički naboj. Šarolikost tema, različiti pesnički impulsi, svežina izraza, neobične metafore, neočekivani obrti – samo su neki od kvaliteta Sarićevog prvenca. Kada je već tu i kada je već na početku zaigrao na više pesničkih polja, ostalo je da vidimo u kom pravcu će se dalje razvijati njegov pesnički talenat.
Dragana Mladenović

Kad sam već tu je zbirka poezije taman dovoljno nežna da može da bude bezobrazna, taman dovoljno bezobrazna da može da bude duhovita, taman dovoljno duhovita da može da bude potresna. Kad je već tu, Branislav Banjo Sarić, neka bude tu da ostane.
Filip Grujić

U novoj pesničkoj knjizi Ilija Đurović radikalno dezintegriše pesničke forme i iznova ih gradi. Među razlomljenim stihovima i proznim odlomcima odjekuju naznake porodične traume, emigrantskog iskustva i prekarijata – ostaci straha koji uslovljavaju naše akcije i reakcije u svetu, koji se prepoznaje kao neprijateljski spram elementarne čovekove ranjivosti. Jezik, grafički razoren i semantički zamagljen, prostor je borbe, provokativan i oštar, ali i svestan sopstvenih ograničenja. Ulazeći u dijalog kako sa društvenom stvarnošću, iz vlastite izmeštene i nestabilne pozicije, tako i sa nekim od relevantnih pesnika XX veka, Đurović se bavi suštinskim nemogućnostima svake identitetske konstante, a samim tim i nedovoljnošću jezika da bilo šta od tih osećanja izrazi do kraja i konačno.
Srđan Gagić

U Ostacima straha Đurović smelo lišava čitaoca svih očekivanih i uobičajenih pesničkih obrazaca te ga primorava da umesto pukog konzumenta postane aktivni saučesnik u artikulaciji sveta knjige. Popunjavajući praznine i maglovitosti koje autor ostavlja za sobom, čitalac dolazi do oslobađajućeg otkrića: da se i oko njegovih nogu neprestano povlači gusta mreža koju je strah za sobom ispleo.
Ognjen Aksentijević

Varljiva istorija doma nastojanje je da se putem povratka kući razlistani krajevi lične povesti sastave i ponovno uspostavi veza sa osećanjem prvog, i možda jedinog istinskog pripadanja. Iako je najpre karakteriše dubina poetskog izraza razvijene emocionalnosti te slojevitost upečatljivih pesničkih slika, ova knjiga ne zazire ni pred važnim društvenim aktuelnostima. Gagić im, netipično za mnoge savremene autore, pristupa zrelo i promišljeno, netendenciozno, neretko produbljujući pitanja koja su davno postavljena i na koja se pokušava odgovoriti u uvek istom maniru. Veštom dramaturgijom uvezana u zbirku, nova poezija Srđana Gagića organski proizlazi iz njegovim čitaocima poznatog poetskog sveta i donosi jednu od knjiga s kojom se daleko putuje, u čijoj gustoj šumi vredi zastajati, posmatrati i posle dugo ćutati. - Ognjen Aksentijević

Čini mi se da je jedna od najvažnijih motivskih odrednica poezije Srđana Gagića putovanje – kao mijenjanje boravišta na koje je primoran netko tko ima više pravih domova ili možda nijedan, ali i kao neprekidan organski razvoj pokrenut ne samo životnim okolnostima, nego i živom unutarnjom pozornicom koju ispisuju, i na kojoj se ispisuju, njegovi stihovi. Polazeći od prave i metaforičke kuće (ili joj se vraćajući) i njezine krhkosti, autorski glas zahvaća širinu i dubinu vremena i prostora, razotkriva se više nego ikad prije, a također se i potentnije no ikad društveno angažira. Ove stihove visokog napona piše sveobuhvatna, senzibilisana svijest, istovremeno dječja i staračka – i baš iz tog (prividnog) kontrasta izbija poetska snaga kojoj je nemoguće odoljeti. - Goran Čolakhodžić

Preispitivanje sebe, ali i društva, posledica rata, pandemije ili samootuđivanja, samo su neke od tema sa kojima ćemo se susresti u prvoj zbirci pesama Stefana Basarića.

Lirski subjekat odvešće nas na put samospoznaje, za koju je potrebno sve ono što nas okružuje – prostor, društvo, tehnologija. Strahovi prouzrokovani svakodnevicom jesu, zapravo, ono što nas pokreće, što nas tera da budemo bolji, da ne ponavljamo greške toliko puta ponovljene u istoriji, ali, takođe, i da ne zaboravimo, jer u ovoj knjizi zaborav je prikazan kao najgora stvar koja nam se može desiti. Na tom putu samospoznaje lirski subjekat (ponovo) pokušava da prepozna prijateljstvo, ljubav, da uspostavi balans izgubljen uticajem svega onoga što ga je dovelo da se postavi pred ogledalo i, na kraju shvati, da je ipak srećan čovek. - Gorica Radmilović

Basarićeva zbirka poezije Prazne senke istražuje složene, realne i nadrealne, komične i uznemirujuće predele, od kojih se sastoji naše svakodnevno postojanje. U ovim predelima autor nam, vešto i uverljivo pokazuje da bez prolaska kroz druge ljude nikada ne možemo doći do samih sebe. Upravo zato njegova poezija povezuje individualno sa društvenim, svedočeći o dubokoj ljudskoj potrebi za smislom i zajedništvom. - Stevan Bradić

Rebeka Čilović pisala je Živu vodu sa uvjerenjem da poezija mora mijenjati mnoga naličja
svijeta. Na sceni je korelacija jedinke i opštih trauma današnjice. Rebeka Čilović pjeva
slikama čiji niz kao ishod priziva ličnu slobodu, a početak slobode je riječ o nasilju. Pred čitaocima je uzbudljiva knjiga koja zasigurno nije nikla knjiškom eksperimentalnošću i
medijskim trendovima nego je iskopana iskustvom. Uzbudljiva poezija, puna zrelost i raskoš
talenta. Razigranost teških slika.
Enes Halilović
Postavljajući pitanje velikim neonskim slovima lma li slobode za žene? autorka nas vodi na
svoje pesničko putovanje skidanja velova zabluda, prema oslobadanju i širenju tema za neku
novu situaciju u kojoj ćemo se sresti drugačije, promenjene, samoopevane. Tražeći mesta na kojima (ne) možeš (n)i da se rodiš (n)i da umreš. Stvarajući mesta za poeziju ovu, i buduću.
Danica Vukićević

Poezija Bojana Babića je reklama koju niko neće videti a donosi brzi pogled na
propast/predratnim očima nade. Ona je i nepogled u koji staje dobar deo intimne istorije studenta književnosti, pokušaj da se zadovolji ljudska potreba za celovitošću noći, saznanje
da je sve mnogo lakše kada si ljudožder. Babićeve Glasine o slobodi su glas protiv nasilja i
femicida, antiratna himna, koja nas podseća da posle rata, odnosno između dva rata, ostaju samo strahovi i skepsa u postojanje boljeg sveta. Povremeno ispliva i neka izjava svedoka na
osnovu obavezujućeg naloga, koja umesto da pokopa i sakrije, na svetlost dana izvuče TO.
Dragana Mladenović

Zatečen na ruševini posuvraćenog sveta, nalik davljeniku u beskrajnom moru izbora među
kojima svaki može biti podjednako dobar i loš istovremeno, anesteziran dobrovoljnim
konformističkim ropstvom ili ušuškan u snu o nedostižnoj slobodi o kojoj kolaju
(neproverene) glasine, Babićev čovek i po ili polučovek uvek je u provaliji između činjenja
(uz punu svest o nemogućnosti pobune) i usavršavanja veštine nestajanja, nesposoban da se,
po Pazoliniju, bezbolno oslobodi samog sebe. Provokativna poezija Bojana Babića – jedan
brz pogled na propast – zaista jeste privilegija koja boli, kadra da osvetli mrak u kom smo se,
možda i svojom voljom, svi našli.
Ognjen Petrović

"Jezik je u ovim stihovima korišten kao objektiv foto-aparata. Objekti bivaju izoštreni i zamućeni,
ostavljani izvan kadra i svaki taj fotografski a jezični manevar naglasak stavlja na samoću
objekta ili subjekta u kojem god kontekstu se nalazio. Pokušaj je to da se svemu i svakomu
pronađe mjesto u svijetu koji tone u kaos. Od lutalica stvara zalutale, od putnika turiste, od
ljubavnika strance. Autor fotografskim postupkom pokušava razriješiti drevnu ljudsku dilemu –
kako pomiriti svijet koji nosimo u sebi sa svijetom kroz koji kročimo, kako pronaći svoje mjesto.
Time čini ono jedino ispravno – trudi se u ime najveće tajne, u ime ljubavi proniknuti u tajnu
samoće.
Marko Tomaš"

"Ništa ne opisuje poetiku Gorana Čolakhodžića koliko reč složenost. Guste slike, poput slojeva
šumskog rastinja, prekrivaju fragmente ličnih reminiscencija, oštreći čitalačko oko koje ulazi u
začudni svet za dvorišnim vratima Zemlje. Nigde svet prirode nije toliko ličan i urban kao u
zbirkama ovog pesnika, nigde seoska jednostavnost više ispunjena kulturnim i istorijskim, nigde
ljubav i smrt tako pomešani. Lirski junak istovremeno progovara rečima i putnika i patnika, i
sina i ljubavnika, i filologa i težaka, pokušavajući da bar poezijom nekako objedini sva
disparatna iskustva koja ga čine onim što jeste. Svojom trećom knjigom autor nam jasno
pokazuje zašto u nizu vanrednih regionalnih glasova koji su se pojavili na pesničkoj sceni
prethodne decenije njegova zvezda sija toliko visoko.
Bojan Vasić
Goran Čolakhodžić ušao je u pjesništvo na velika mala vrata – nagradom Goran za mlade
pjesnike, zrelim, prepoznatljivim rukopisom, koji je odlikovala generacijski atipična mirnoća
njegovih redaka. Pjesnik i novom zbirkom, u koju je uklopljeno nekoliko ranijih pjesama, ostaje
izvan trendova i zavodljivih konfeta miljea i epohe, prteći vlastitu, na rafiniranom visokom
modernizmu i nenametljivoj konfesionalnosti temeljenu trasu. Jer, njegovim rečima: Moglo bi se
beskrajno posati,/moralo svašta još reći. Čitatelju, pokucaj na Dvorišna vrata Zemlje, provali, ili
čekaj da ti se otvore, ali ih nemoj zaobići.
Marko Pogačar"