Poezija Bojana Babića je reklama koju niko neće videti a donosi brzi pogled na
propast/predratnim očima nade. Ona je i nepogled u koji staje dobar deo intimne istorije studenta književnosti, pokušaj da se zadovolji ljudska potreba za celovitošću noći, saznanje
da je sve mnogo lakše kada si ljudožder. Babićeve Glasine o slobodi su glas protiv nasilja i
femicida, antiratna himna, koja nas podseća da posle rata, odnosno između dva rata, ostaju samo strahovi i skepsa u postojanje boljeg sveta. Povremeno ispliva i neka izjava svedoka na
osnovu obavezujućeg naloga, koja umesto da pokopa i sakrije, na svetlost dana izvuče TO.
Dragana Mladenović
Zatečen na ruševini posuvraćenog sveta, nalik davljeniku u beskrajnom moru izbora među
kojima svaki može biti podjednako dobar i loš istovremeno, anesteziran dobrovoljnim
konformističkim ropstvom ili ušuškan u snu o nedostižnoj slobodi o kojoj kolaju
(neproverene) glasine, Babićev čovek i po ili polučovek uvek je u provaliji između činjenja
(uz punu svest o nemogućnosti pobune) i usavršavanja veštine nestajanja, nesposoban da se,
po Pazoliniju, bezbolno oslobodi samog sebe. Provokativna poezija Bojana Babića – jedan
brz pogled na propast – zaista jeste privilegija koja boli, kadra da osvetli mrak u kom smo se,
možda i svojom voljom, svi našli.
Ognjen Petrović
