JEZIK I KNJIŽEVNOST

Za Stojana Bogdanovića čitanje nije samo stvar uživanja i zadovoljstva već i podsticaj za razgovor – otvoren, vrcav, duhovit, polemičan – kako sa pročitanim delom tako i sa samim sobom. Čitati znači nabasati na izazov, na „krivca“ za novu priču, o drugima ili o sebi – svejedno. Književnost već odavno nije ništa drugo nego komentar već napisanog. U krajnjem slučaju, komentar komentara.
Stojan Bogdanović je krivca za ovu knjigu pronašao u Milisavu Saviću, odnosno u njegovim romanima „Pepeo, pena, šapat“, „Hleb i strah“, „Ožiljci tišine“ i „La sans pareille“ i esejističkoj zbirci „Fusnota“. Iščitavajući prozu i esejistiku svog generacijskog drugara, Bogdanović, svetski poznati matematičar i autor na desetine zapaženih pesničkih, proznih i aforističkih knjiga, beležio je neposredno svoje utiske, ne čekajući da dođe do poslednje stranice, što je rezultiralo nizom briljantnih analiza Savićevih tekstova, u formi fusnota i digresija, često anegdotski i autobiografski obojenih. Knjiga je, u neku ruku, razgovor između dva pisca i njihovih dela, sa fokusom na najznačajnije događaje njihovog „prohujalog“ i u mnogo čemu izneverenog vremena.

Što je Demosten naučio idući u školu kod najznatnijih ondašnjih ljudi i učeći danju i noću kod svoje kuće, to upotrebi u javnom životu najpre i najpre kao advokat. Advokaturi se on oda koje s toga, da koliko toliko naknadi upropašćenu očevinu i da obezbedi življenje svojoj materi i sestri, koje stoga opet, da uđe u sve odnose života, te da se tako pripravi za političku pozornicu. Ovom prilikom da napomenemo, da se položaj atinskog advokata u jednoj tačci sasvim razlikovao od položaja današnjeg advokata. Atinski advokat obično ne zastupaše svoje klijente lično pred sudom. Ovi moradoše to sami činiti po pravu atičkome, a advokat pisaše za njih tužbe i odbrane, te se s toga i zvaše logograf (λογογραφος) ili pisac beseda (sudskih).
Kada dakle, kao što napomenusmo, građanstvo atinsko počne opet savetovati se o makedonskom pitanju na glas o naprasnom Filipovom napadu na Halkidiku (s proleća god. 351. pre Hr.), ustane mladi Demosten sasvim iznenada pre sviju drugih govornika, koji obično o toj stvari pređe govoriše, da bi sprečio jednom za svagda ponavljanje svega onog, što je već hiljadu puta rečeno. Ustane Demosten, te je sad govorio besedu kojom je započeo svoju svetsko-istorijsku ulogu, govorio prvu besedu svoju protiv Filipa — tako zvanu prvu filipiku. Od tog doba nastaje ona navek znamenita borba, u koju se Demosten upustio za slobodu helinsku protiv onoga čudovišta ljudskoga — kralja Filipa, — i kojoj ima svet da zahvali čitav niz najdivnijih beseda, što su ikada govorene; nastaje borba, koju je Demosten vodio jednim jedinim oružjem, slobodnom rečju, no ipak tako silno i snažno, da je sam Filip imao običaj više puta da reče: on vodi rat samo sa Demostenom, a ne sa Atinjanima. U prvoj filipici baca Demosten krivicu zbog tadanjeg rđavog položaja ne samo na pređašnje savetnike i vojvode narodne, već i na sam narod.

Kakav čarobnjak iz prošlosti je Stanislav Vinaver.

Odlukom gradske vlasti u Šapcu 2016. godine osnovana je njegova fondacija. Sve je ukazivalo da je ta razborita odluka doneta da bi se napokon najevropskijem Šapčaninu odalo zasluženo priznanje. Ali „inokosni organi“ fondacije sapleli su se već na prvom koraku, i, tek što su prohodali odrali su oba svoja kolena. Njihova prva odluka bila je da osnuju „Vinaverovu biblioteku“ i da kao njen
jedini sadržaj - police - popune sa sabranim delima Radomira Konstantinovića u 34 toma. Spiritus movens te odluke bio je prof. Gojko Tešić koji je razgoreo „utuljena kandila “ naše moderne između dva svetska rata, a glavni promoter ovog poduhvata bila je gosp. Latinka Perović koja se proslavila kao sekretar CK Saveza komunista koja je još jednog znamenitog Šapčanina – akademika Mihajla Đurića – oterala na robiju zbog javno iznetog stručnog mišljenja na amandmane na Ustav SFRJ iz 1971. godine. I tu nastaje rascep, razdor i provalija u shvatanju i tumačenju Stanislava Vinavera. Vinaver kao perpetum mobile naše književnosti, kao Homo universalis naše kulture, polihistor koji je ukrštao reči sa muzikom gde je matematika ritma, uvek, bila u simfoniji sa melodijom razuma, intuicije i instinkta, učinio im se pogodnim da ga iz univerzalnog prostora naše slobode - Vinaverova konstanta - prevedu u pomrčeni prostor naše kolektivne krivice - Habzburška konstanta. Na čitaocu je da donese odluku: Da li je u društvu Vinaverovih ratnih drugova ili je zli volšebnik koji od svojih poraza stvara sebi grudobran.
P.S. Ovoj knjizi biće zamereno: srbovanje, srpstvovanje i srbarenje, ali baš zato i uprkos tome Tito i Krleža su neizbežni da bi se razumela. Ni koraka nazad.