KLASICI, DRAME, MISLI

Elektra Ili Kad maske padnu

Misterija o Alkesti

Ko nema svog Minotaura?

Komadi Elektra ili Kad maske padnu, Misterija o Alkesti i Ko nema svog Minotaura? spadaju u ostvarenja u kojima se Margerit Jursenar inspirisala grčkim mitovima. Tragom niza drugih autora, ona im udahnjuje nov život i sopstvenu viziju sveta.

Elektra je udata za seljaka s kojim živi u bednoj kolibi, a svoju majku namamljuje u njihov dom kako bi je, uz pomoć svog brata Oresta, ubila. Ali sve će se promeniti kad bude otkrila da Orest nije Agamemnonov, već Egistov sin, iz loze ubice i uzurpatora, a ne iz loze žrtve.

Misterija o Alkesti posvećena je dirljivom potezu Alkeste, koja žrtvuje svoj život iz bračne ljubavi, a zatim je Herkul odvodi u svet mrtvih. Jursenar u ovom komadu naglašava tragikomične aspekte mita, kao i groteskno kruženje nametljivaca oko mrtve Alkeste i mladog udovca. Ali spisateljica ističe i svete strane ove mitske priče, dramu smrti i čudo vaskrsenja, zbog čega je ona nalik srednjovekovnim misterijama.

Ko nema svog Minotaura?, alegorični, ponekad i satirični intermeco, slobodno se inspiriše Tezejevim ulaskom u Lavirint. Prepliću se teme obmane i zablude, sudbine i spasa. Hvatajući se u koštac s Minotaurom, Tezej se, i ne znajući, bori sa samim sobom, dok Arijadna na kraju sreće neobičnu ličnost po imenu Bahus-Bog.

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe¬nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve¬liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik.

U centru Tišminog romana Kapo nalazi se Vilko Lamian, čovek koji je u jednom trenutku imao slobodu da bira i izabravši da postane zločinac, kapo, postao neko ko stoji u središtu svoje sudbine kao u vrtlogu. On, međutim, u taj vir ne tone, već biva prinuđen da svoju sudbinu živi.

Spoznaja sagrešanja u Tišminim junacima ne proizvodi potrebu za pokajanjem za kojim bi sledio oproštaj, jer za veličinu počinjenih zločina ne postoji opravdanje. Vilko Lamian spoznaje strah i iz straha donosi odluku da preživi, a ta odluka navodi ga dalje na zlo. Postaje trgovac životima. Postao je kapo i trebalo je da bude onaj koji upravlja, starešina, natčovek, kao i ostali koji su se na svoje položaje ispeli da bi dali maha obožavanju sile, da bi se ushićivali ubijajući druge. Lamian je postao lažan, nije bio kapo iz uverenja, i već u logoru postaje kapo samom sebi, jer je udarajući na druge udarao na sebe.

Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa. Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.

(Iz predgovora)

Drama Car i Galilejac postavljena je u vreme tranzicije grčke u hrišćansku kulturu, bavi se nasiljem koje prati smrt jedne i rađanje druge. Ibsen je sa ovom dramom postao moderan pisac. On nije napisao klasičnu tragediju u kojoj ličnosti govore „jezikom bogova”. Naprotiv, predstavio je obične ljude sa željom da postigne iluziju realnosti.
Car i Galilejac postavlja pitanje da li čovek ima moć da oblikuje istoriju. Glavna ličnost drame je imperator Julijan Apostata. Kroz njegovu sudbinu, Ibsen ispituje odnose nužnosti i slobode, nasilja i lepote, istorije kao mogućeg reda ili stalnog haosa. Najjači pobeđuju, a takve pobednike „volja sveta” preobraća u svoje igračke. Pritom, individualne želje i napori nemaju gotovo nikakav uticaj. U Ibsenovoj drami Julijan uzvikuje: Jesam li ja ponosni gospodar svoje sudbine ili igračka sila istorije?

Nebojša Bradić