KLASICI, DRAME, MISLI

Slavoljubivi ali duboko razočarani mladić, u času odluke hoće li živeti ili skončati u Seni, neočekivano postaje vlasnik naročitog talismana, i ne sanjajući koliko će ga on skupo koštati.

Komadić šagrinske kože čudesno ispunjava želje vlasnika, ali mu zauzvrat skraćuje život. I eto sada još jednog izbora: živeti punim plućima i tako potpisati sebi skoru smrt, ili se obuzdati, ne želeti ništa, ne težiti ničemu i tako živeti dugo i – prazno.

Šagrinska koža, jedan od najvoljenijih Balzakovih romana, pravi je vrtlog pitanja i strasti mladog čoveka na rubu života i smrti, i sa istom snagom osvaja čitaoce i danas, bezmalo dvesta godina pošto je napisan.

Za razliku od realistične proze po kojoj je Džordž Eliot poznata, Podignuti veo, čiji je prvi srpski prevod pred vama, novela je s elementima gotskog horora, fantastike i naučne fantastike, često upoređivana s romanima Doktor Džekil i gospodin Hajd Roberta Luisa Stivensona, Frankenštajn Meri Šeli i Drakula Brema Stokera, a paralele bi se mogle povući i s pričom Činjenice o slučaju gospodina Valdemara Edgara Alana Poa. U njoj se Džordž Eliot bavi pitanjima ekstrasenzorne percepcije, telepatije, mesmerizma, odnosa prirodnog i natprirodnog, postojanja života posle smrti ili „dvostruke svesti“ i „izuzetne mentalne sposobnosti“. Izdavači nisu bili previše spremni da objave Podignuti veo, strahujući da bi novela naškodila autorki koja je stekla ugled delima potpuno drugačijeg žanra. Priča je prvi put objavljena anonimno, 1859. godine, u časopisu Blekvud magazin, a kritika ju je svrstala na granicu s naučnom fantastikom.

Podignuti veo je jedino delo Džordž Eliot pisano u prvom licu, priča kružne kompozicije, koju, u času svoje smrti, pripoveda glavni lik, mračni usamljenik Latimer, obdaren „izuzetnom mentalnom sposobnošću“, zlom kobi koja ga odvaja od ljudi i života. Petnaest godina pošto je novela objavljena, Džordž Eliot joj je dodala epitaf u stihu:

Ne dajte mi druge svetlosti, o Nebesa, do one što postaje Snaga prijateljstva među ljudima;
Ni drugih moći do narastajućeg nasleđa Što uceljuje čovečanstvo, svojevrsnu poruku ove priče: od misterije, neuhvatljivog i nedokučivog sačinjeni su lepota i bogatstvo života; posegnuti za misterijom, zakoračiti na drugu stranu, podići veo, znači lišiti stvarnost njene lepote i raznolikosti.

S druge strane, Brat Džejkob, moderna satirična priča napisana 1860, a objavljena 1864. godine, predstavlja svojevrsni omaž Eliotove Vilijamu Tekeriju. I ova priča je retko štampana jer se, iako na drugačiji način nego Podignuti veo, razlikuje od ostalih dela Džordž Eliot. Međutim, obe priče, iako kontrastne, između ostalog govore o sličnim temama – o pitanju granica umetnosti, umetnika i čoveka, istinama koje postoje nezavisno od naše percepcije i ambivalentnosti ljudskih bića koja je postojala i u njoj samoj, u javnosti poznatom piscu Džordžu Eliotu, a privatno ženi, Meri En Evans.