KLASICI, DRAME, MISLI

Knjiga Rumijeva mudrost - izabrane priče iz Mesnevije nudi izbor iz Mesnevije u savremenoj prozi. Kroz niz kratkih priča otvaraju se raznovrsne teme sa univerzalnim porukama kojima Rumi i danas očarava čitaoce pozivajući ih na promišljanje, samoposmatranje i unutrašnji preobražaj.

„Životinjska farma“ je satirična alegorija. Pisana je u vreme Drugog svetskog rata, izdata je 1945. godine, a pravu popularnost doživela je 1950-ih. Prikazuje kritički osvrt na staljinističku ideologiju i razočaranje totalitarizmom. Odnosi među životinjama na farmi alegorijski prikazuju stvarne odnose ljudi. Radi se o borbi za sebe i vlastiti status pod krinkom dobrobiti ostalih. Oni koji najviše rade i najviše se žrtvuju, budu najviše zakinuti.

Knjiga proze Jevgenija Zamjatina (kod nas najviše poznatom po prvom distopijskom romanu Mi), pod zajedničkim naslovom Bič Božji, obuhvata istoimeni nezavršeni roman – poslednje delo ovog autora – i dve „povesti“, od kojih prva, Bogu iza leđa, predstavlja jedno od prvih Zamjatinovih proznih dela, napisano 1914, dok je pripovetka Poplava nastala u vreme pune piščeve stvaralačke zrelosti (1930). Tako ova knjiga, pored zanimljive kratke autobiografije, sadrži tri prozna dela koja označavaju početak, sredinu i kraj Zamjatinovog književnog puta.

Roman Srce tame danas se smatra najznačajnijim književnim ostvarenjem Džozefa Konrada, engleskog pisca poljskog porekla i profesionalnog pomorca. Srce tame je jedan od romana koji su obeležili prošli vek, a poznatiji je po sjajnoj filmskoj adaptaciji Frensisa Forda Kopole u filmu Apokalipsa danas.

Spev Lukrecijev nije imao direktnog uzora u helenskoj književnosti. To, dakako, važi samo za njegov sasvim osobeni karakter, i za sasvim osobeni odnos prema filozofiji koju iznosi. Helenska književnost imala je dva čuvena filozofska speva O Prirodi iz V v. pre n. e., Parmenidov i Empedoklov, koje je Lukrecije još mogao da čita u celini. Ali u tim spevovima je drugi odnos između pesničkog i filozofskog stvaranja nego u Lukreciju. U pogledu stvaralačke filozofije, ili filozofskog stvaralaštva, spevovi Parmenida i Empedokla bili su iznad speva Lukrecijeva koji ne iznosi svoju originalnu filozofiju. Ali oni su bili samo delimično na ravni pesničkog stvaralaštva, baš zato što su iznosili svoju originalnu filozofiju, dok Lukrecijevo tvoraštvo u suštini nije bilo podvojeno. On je duboko proživljavao filozofiju Epikurovu, intelektualno i moralno, sagorevao u oduševljenju za strogo materijalističku koncepciju sveta i za njenog najznačajnijeg predstavnika u antičko doba, ta koncepcija postala je deo njega – ali baš zato ga je ona, kao tvorevina gotova i pregledna u celini, inspirisala pesnički potpunije no što bi moglo ono što gradimo polako u duhu. Jer svakako je teže pesnički ovladati filozofskom materijom koju sami stvaramo no onom koja je gotova pred nama.

Knjižar mora stalno da laže o knjigama, a to ga odbija od njih. Stalno ih briše, tegli, premešta tamo-vamo. Nekada sam zaista voleo knjige i sve u vezi sa njima; voleo sam da ih gledam, mirišem, dodirujem, naročito ako su stare pedeset i više godina. Najveće zadovoljstvo mi je bilo da na seoskoj aukciji kupim gomilu knjiga za jedan šiling. Postoji neka čudnovata draž u skupljanju tih starih, pohabanih knjiga. Nailazite na manje poznate pesnike iz 18. veka, nepotpune tomove romana, ukoričene ženske časopise, zastarele magazine koji su odlično neobavezno štivo za čitanje u kupatilu, razbijanje nesanice ili za ubijanje onih petnaestak minuta pred ručak. Međutim, nedugo nakon što sam se zaposlio u knjižari, prestao sam da kupujem knjige. Svakodnevno gledanje hiljada i hiljada knjiga ubilo mi je svako uživanje u njima. Postale su mi dosadne i čak su mi pomalo stvarale mučninu. Sada ih kupujem povremeno, i to samo one koje ne mogu da pozajmim a zaista želim da ih pročitam. Onaj slatkasti miris blago ubuđalog papira više me ne privlači. Previše me podseća na paranoične mušterije i mrtve zunzare.

Zbirka pripovedaka Dablinci prvo je Džojsovo dovršeno delo. Priče su, ako imamo u vidu Džojsov uobičajeni stvaralački ritam, najvećim delom nastale gotovo u „jednom dahu“. Knjiga nosi snažan pečat piščevog ambivalentnog odnosa prema rodnom gradu. Pisana kao „jedno poglavlje moralne istorije“ Irske, koje bi trebalo da doprinese njenom „duhovnom oslobođenju“, zbirka se odlikuje silnom i beskompromisnom željom da razotkrivanjem moralnog posrnuća i prljavštine učini prvi korak ka njihovom uklanjanju.

Roman Mi je jedan od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks i zemlji pod nazivom Jedinstvena država, prikazuje sumornu sliku hipotetičkog društva budućnosti, u kojem je birokratski totalitarizam potpuno obezvredio individualne ljudske sudbine. Idejno i formalno roman Jevgenija Zamjatina je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984 Džordža Orvela. A samo delo dramatično je uticalo na život svog autora.

"„Sve treba da živi, da bude srećno, jer ja želim samo jedno jedino – sreću. Bez obzira na to, da li sam ja isto tako životinja, kao i svi, nad čijim će grobom iznići trava, i ništa više, ili sam okvir, u koji je umetnut jedan deo božanstva – treba da se živi kako se najbolje može. Kako treba da se živi, pa da čovek bude srećan, i zbog čega ja pre nisam bio srećan?“

On poče da se seća svoga minulog života, i užasnu se. Izgledao je sam sebi preveliki sebičnjak, dok mu u stvari ništa nije bilo potrebno. I on je neprestano gledao na prozirno zelenilo oko sebe, na sunce, koje je zalazilo, i na jasno nebo, pa je neprestano osećao da je srećan isto tako kao i pre. „Zašto sam srećan, i zašto sam ranije živeo?“ mislio je. „Kako sam bio samoživ, pa ipak ništa nisam stekao, sem stida i tuge! A evo, kako mi za sreću ništa nije potrebno!“ i odjednom, kao da mu zasja nov sjaj. „To je sreća“, reče Oljenin. „Sastoji se u životu za druge!“"

Nastavak knjige Dnevnik Virdžinije Vulf: Strastveni šegrt. Nakon što joj je majka umrla, Virdžina Vulf je bila samo tinejdžerka, i doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala. Kao jedan vid terapije počela je da piše dnevnik.
Na početku dnevnika upoznajemo gotovo običnu tinejdžerku da bi vremenom, kako zapisi odmiču, devojčica na naše oči sazrevala intelektualno i duhovno. Ubrzo je Virdžinija pisanje dnevnika pretvorila u vežbanje svojih spisateljskih sposobnosti.

Sadrži drame: Pariska komuna, Pagani, Plavi anđeo, Who Cares?