ROMANI

Knjiga Rumijeva mudrost - izabrane priče iz Mesnevije nudi izbor iz Mesnevije u savremenoj prozi. Kroz niz kratkih priča otvaraju se raznovrsne teme sa univerzalnim porukama kojima Rumi i danas očarava čitaoce pozivajući ih na promišljanje, samoposmatranje i unutrašnji preobražaj.

„Životinjska farma“ je satirična alegorija. Pisana je u vreme Drugog svetskog rata, izdata je 1945. godine, a pravu popularnost doživela je 1950-ih. Prikazuje kritički osvrt na staljinističku ideologiju i razočaranje totalitarizmom. Odnosi među životinjama na farmi alegorijski prikazuju stvarne odnose ljudi. Radi se o borbi za sebe i vlastiti status pod krinkom dobrobiti ostalih. Oni koji najviše rade i najviše se žrtvuju, budu najviše zakinuti.

A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom – Aleksandar Deroko

Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa, a računa samo varoš…

Tu sam se rodio i ja šest godina pre kraja prošlog veka. To je bilo na spratu više „Perola“, u Knez Mihailovoj ulici..

Aleksandar Deroko – A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom



Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom predstavlja jedinstvenu pripovest o istoriji i duhu starog Beograda.

Roman Agarta II - Gospodar vulkana, počinje onamo gde se završava roman Agarta - Nulta Arkana. Protagonista Nemo, zajedno sa operativcem Nihilom i besmrtnom Čandrom odlazi u Bariloče, Argentinu, kako bi pronašli starog nacističkog oficira, sa nadimkom Ruka. Ruka je jedina osoba za koju se zna da je imao prilike da vidi ulaz u mitsko podzemno kraljevstvo Agarte. Priču prate istorijske i geografske zanimljivosti o Južnoj Americi, kao i samom gradu Bariloče.

„...Ali, ljudi, na nesreću, ne mogu da izmisle svoje oslonce, ljubavnike i prijatelje, jednako kao što ne mogu da izmisle svoje roditelje. Život ih daje i uzima. Jedan od najvećih problema jeste da se u životu kaže: Da!”

Đovanijeva soba je nežna priča o ljubavi dvoje mladih Amerikanaca, Dejvida i Hele, i njihovog prijatelja Đovanija sa neočekivanim preokretom.

Knjiga proze Jevgenija Zamjatina (kod nas najviše poznatom po prvom distopijskom romanu Mi), pod zajedničkim naslovom Bič Božji, obuhvata istoimeni nezavršeni roman – poslednje delo ovog autora – i dve „povesti“, od kojih prva, Bogu iza leđa, predstavlja jedno od prvih Zamjatinovih proznih dela, napisano 1914, dok je pripovetka Poplava nastala u vreme pune piščeve stvaralačke zrelosti (1930). Tako ova knjiga, pored zanimljive kratke autobiografije, sadrži tri prozna dela koja označavaju početak, sredinu i kraj Zamjatinovog književnog puta.

Ovim romanom se našoj čitalačkoj publici prvi put predstavlja Umberto Notari, snažna i borbena ličnost [...] treće Italije.

Snaga Notarijevog talenta dokumen­tovana je činjenicom da se u Italiji govori o notarizmu kao o nečemu što je specifično Notarijevo, o njegovom stilu, njegovom načinu pisanja, njegovom bizarnom biranju sižea. Protivnici označavaju to kao književ­nu spekulaciju, kao reklamu za bolju prođu, jer je on „spreman da oskvrne svetost groba i obeščasti devicu, samo da uzvitla buku oko svog imena i dela”.

Barbarogenije-Antibarbarus je delo koje oživljava ličnost i poslednje godine života čuvenog Ljubomira Micića, pesnika, prozaiste i osnivača književno-umetničkog pokreta zenitizam između dva svetska rata; kao i časopisa Zenit u kome su sarađivali mnogobrojni domaći ali i strani umetnici (Crnjanski, Vinaver, Petrović, Tokin, Matić, Majakovski, Jesenjin, Blok, Pasternek, Kandinski, Maljevič, Pikaso, Modiljani...).

Objavljeno je četrdeset i tri broja Zenita, „prvog balkanskog časopisa u Evropi i prvog evropskog časopisa na Balkanu”. O Zenitu se svojevremeno pisalo u Beču, Rimu, Berlinu i Pragu. Micić je, između ostalog, desetak godina živeo u Parizu, a posle Drugog svetskog rata vratio se u Beograd. Poznat kao zanesenjak, prznica i ličnost sklona antagonizmima, sukobljavao se sa mnogim umetnicima svog doba, a široj javnosti su najpoznatiji njegovi konflikti sa Miroslavom Krležom i Markom Ristićem, koji su zauzimali istaknuta mesta u komunističkoj Jugoslaviji.

Kraj života dočekao je, zaboravljen i marginalizovan, u nemaštini i bedi u stanu prepunom knjiga, časopisa i slika u jednoj ulici na Vračaru, gde su ga igrom slučaja pronašli u bunilu i prebacili u starački dom u Kačarevu kod Pančeva, u kome je preminuo 1971. godine.

Roman Marka Tanaskovića sadrži devetnaest epizodnih priča o poznatom piscu Pavlu Janićijeviću, koji je dobitnik NIN-ove nagrade za „štos” roman Ljudi iz izloga. Zbog velike posvećenosti spisateljskom radu, Pavle je zaboravio drugi deo svoje ličnosti – emocionalnu inteligenciju. Posledice svakog zaboravljanja su fatalne: Mislio je da lovi, ali je postao lovina. Njegov, ispostaviće se „zakržljali i patetični” pogled na ljubav prema ženi i otadžbini, odveo ga je u fizički (egzil) i duhovni (gubitak karaktera i principa) poraz.

„Autorov pripovedački talenat uspeva da savlada veliki broj društveno angažovanih pitanja (kriza identiteta pojedinca i nacije, sprega politike i kapitala, prevlast merkantilizma). To pre svega čini kroz sugestivne ljubavne segmente romana u kojima se erotsko i zrela mudrost u sagledavanju muško-ženskih odnosa (neočekivana za mladog pisca) srećno prepliću, ublažavajući prisutan ton traktata i teorijske rasprave. - Mladen Vesković

Amra Halilović u naizgled jednostavnu priču o rođenju mladalačke ljubavi uspešno interpolira filozofske pasaže o čoveku, njegovom nastanku i povratku u božje krilo. Ona je izgradila jednu vrlo interesantnu romanesknu strukturu koja obiluje digresijama, esejističkim poglavljima i pasusima: o veri, o militvi, o duši, o samoubistvu, o ravnoteži u prirodi, o identitetu i korenima, o političarima, o navici, o razgovoru kao leku za sve probleme među ljudima, o deci kao krunskom smislu života. - Miroslav Aleksić

Roman Srce tame danas se smatra najznačajnijim književnim ostvarenjem Džozefa Konrada, engleskog pisca poljskog porekla i profesionalnog pomorca. Srce tame je jedan od romana koji su obeležili prošli vek, a poznatiji je po sjajnoj filmskoj adaptaciji Frensisa Forda Kopole u filmu Apokalipsa danas.

Spev Lukrecijev nije imao direktnog uzora u helenskoj književnosti. To, dakako, važi samo za njegov sasvim osobeni karakter, i za sasvim osobeni odnos prema filozofiji koju iznosi. Helenska književnost imala je dva čuvena filozofska speva O Prirodi iz V v. pre n. e., Parmenidov i Empedoklov, koje je Lukrecije još mogao da čita u celini. Ali u tim spevovima je drugi odnos između pesničkog i filozofskog stvaranja nego u Lukreciju. U pogledu stvaralačke filozofije, ili filozofskog stvaralaštva, spevovi Parmenida i Empedokla bili su iznad speva Lukrecijeva koji ne iznosi svoju originalnu filozofiju. Ali oni su bili samo delimično na ravni pesničkog stvaralaštva, baš zato što su iznosili svoju originalnu filozofiju, dok Lukrecijevo tvoraštvo u suštini nije bilo podvojeno. On je duboko proživljavao filozofiju Epikurovu, intelektualno i moralno, sagorevao u oduševljenju za strogo materijalističku koncepciju sveta i za njenog najznačajnijeg predstavnika u antičko doba, ta koncepcija postala je deo njega – ali baš zato ga je ona, kao tvorevina gotova i pregledna u celini, inspirisala pesnički potpunije no što bi moglo ono što gradimo polako u duhu. Jer svakako je teže pesnički ovladati filozofskom materijom koju sami stvaramo no onom koja je gotova pred nama.

Knjižar mora stalno da laže o knjigama, a to ga odbija od njih. Stalno ih briše, tegli, premešta tamo-vamo. Nekada sam zaista voleo knjige i sve u vezi sa njima; voleo sam da ih gledam, mirišem, dodirujem, naročito ako su stare pedeset i više godina. Najveće zadovoljstvo mi je bilo da na seoskoj aukciji kupim gomilu knjiga za jedan šiling. Postoji neka čudnovata draž u skupljanju tih starih, pohabanih knjiga. Nailazite na manje poznate pesnike iz 18. veka, nepotpune tomove romana, ukoričene ženske časopise, zastarele magazine koji su odlično neobavezno štivo za čitanje u kupatilu, razbijanje nesanice ili za ubijanje onih petnaestak minuta pred ručak. Međutim, nedugo nakon što sam se zaposlio u knjižari, prestao sam da kupujem knjige. Svakodnevno gledanje hiljada i hiljada knjiga ubilo mi je svako uživanje u njima. Postale su mi dosadne i čak su mi pomalo stvarale mučninu. Sada ih kupujem povremeno, i to samo one koje ne mogu da pozajmim a zaista želim da ih pročitam. Onaj slatkasti miris blago ubuđalog papira više me ne privlači. Previše me podseća na paranoične mušterije i mrtve zunzare.

Zbirka pripovedaka Dablinci prvo je Džojsovo dovršeno delo. Priče su, ako imamo u vidu Džojsov uobičajeni stvaralački ritam, najvećim delom nastale gotovo u „jednom dahu“. Knjiga nosi snažan pečat piščevog ambivalentnog odnosa prema rodnom gradu. Pisana kao „jedno poglavlje moralne istorije“ Irske, koje bi trebalo da doprinese njenom „duhovnom oslobođenju“, zbirka se odlikuje silnom i beskompromisnom željom da razotkrivanjem moralnog posrnuća i prljavštine učini prvi korak ka njihovom uklanjanju.

Bajke za veliku decu su originalne kratke forme, minijature u kojima Zamjatin kroz veselu ironiju i oštru, otrovnu satiru, pa i grotesku dovedenu do apsurda, predočava strašnu karikaturu realnosti godina posle Oktobarske revolucije. U njima se susreću stvarnost i fantastika, folklorna stilizacija i filozofska misao, biblijski sižei i politički podtekst, crtice iz života i antiutopijska proročanstva.

Roman Mi je jedan od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks i zemlji pod nazivom Jedinstvena država, prikazuje sumornu sliku hipotetičkog društva budućnosti, u kojem je birokratski totalitarizam potpuno obezvredio individualne ljudske sudbine. Idejno i formalno roman Jevgenija Zamjatina je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984 Džordža Orvela. A samo delo dramatično je uticalo na život svog autora.

Posle dužih perioda mira nerazgovetnu radost za rat izaziva kod ljudi saznanje o promeni jednolikog, naviknutog, punog siznih briga života. Taj život, kad ga gledamo sa, tj. iz rata, kad ga posmatramo preživljenog, kad ga prelazimo u uspomeni, izgleda nam zaista lep, čaroban, rajski. Ono za čim se najviše i žudi, posle dugih, prepaćenih ratnih godina, to i jeste baš taj isti ćivot od koga smo ranije, sa zbunjenom radošću, utekli...

Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!

Roman prvenac Veljka Drljevića, završen 2015. godine pod nazivom Homo canis i registrovan je pod pseudonimom Maxime Egger na francuskom jeziku.

"„Sve treba da živi, da bude srećno, jer ja želim samo jedno jedino – sreću. Bez obzira na to, da li sam ja isto tako životinja, kao i svi, nad čijim će grobom iznići trava, i ništa više, ili sam okvir, u koji je umetnut jedan deo božanstva – treba da se živi kako se najbolje može. Kako treba da se živi, pa da čovek bude srećan, i zbog čega ja pre nisam bio srećan?“

On poče da se seća svoga minulog života, i užasnu se. Izgledao je sam sebi preveliki sebičnjak, dok mu u stvari ništa nije bilo potrebno. I on je neprestano gledao na prozirno zelenilo oko sebe, na sunce, koje je zalazilo, i na jasno nebo, pa je neprestano osećao da je srećan isto tako kao i pre. „Zašto sam srećan, i zašto sam ranije živeo?“ mislio je. „Kako sam bio samoživ, pa ipak ništa nisam stekao, sem stida i tuge! A evo, kako mi za sreću ništa nije potrebno!“ i odjednom, kao da mu zasja nov sjaj. „To je sreća“, reče Oljenin. „Sastoji se u životu za druge!“"

Nemo je covek koji se dugo godina bavio istocnjačkom duhovnošcu i borilackim veštinama. Dobar deo svog života je proveo čitajuci o Agarti, misterioznom podzemnom kraljevstvu o kome govore stare mongolske, kineske i tibetanske legende, uglavnom iz dnevnika svog nestalog oca. Međutim, usled socijalnih mehanizama i odrastanja, on živi svakodnevnim običnim životom. Susret sa starim prijateljem Nihilom, obaveštajcem koji se pojavljuje nakon 10 godina odsustva, otkriva nove informacije o Agarti. Roman koji ne smete propustiti.

Ovaj kultni avanturistički, istorijski, putopisni, autobiografski i etnološki roman vodi nas kroz krvavu vejavicu ruske revolucije i mongolske oslobodilačke borbe, sve do srži tajnog i tajanstvenog budističkog učenja o „Kralju Sveta” i „Agarti”, njegovom podzemnom kraljevstvu.

Nastavak knjige Dnevnik Virdžinije Vulf: Strastveni šegrt. Nakon što joj je majka umrla, Virdžina Vulf je bila samo tinejdžerka, i doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala. Kao jedan vid terapije počela je da piše dnevnik.
Na početku dnevnika upoznajemo gotovo običnu tinejdžerku da bi vremenom, kako zapisi odmiču, devojčica na naše oči sazrevala intelektualno i duhovno. Ubrzo je Virdžinija pisanje dnevnika pretvorila u vežbanje svojih spisateljskih sposobnosti.

Remek-delo velikog i zaboravljenog srpskog pisca. ...Taj život, život jednog čoveka sa Balkana, odigravan u jednom čudnom vrtlogu nacionalnih, verskih, ideoloških, političkih i društvenih sukoba, strasti, međusobnog uništavanja, nemilorodnih sudbina, jezivih tragedija, često usred jedne herojske simfonije podviga i stradanja, želim ovde da evociram...

Povrtak u Brajdshed jedan je od kultnih kemp romana XX veka. Po ovom romanu snimljena je TV serija, a u glavnim ulogama se pojavljuju Džeremi Ajrons i Entoni Endrjuz. Povratak u Brajdshed opisuje život engleske aristokratske katoličke porodice, atmosferu Oksforda dvadesetih godina XX veka i život studenata homoseksualca kojima je bilo dopušteno da unište sami sebe kako bi svojim prijateljima priuštili malo glamura u svetu siromašnih i potlačenih.

I dalje sam uveren da je to bar drugačija knjiga, knjiga koja za nijansu pomera granice ili bar postavlja poneko neočekivano pitanje. Ako ništa drugo – bar sam se poigrao sa postmodernom, kad se ona već tako bezosećajno igra sa nama. Verovao sam da njome opovrgavam uvreženo mišljenje po kojem je postmoderna uvela neozbiljnost u našu književnost i pokušao da pokažem kako se njenim strategijama i metodama može progovoriti (i svedočiti) o najtežim temama.

– Mirko Demić