KLASICI, DRAME, MISLI

ANTIGONA -Sofokle

5. preštampano izdanje – 2024. god.

Sofokle je ovu tragediju napisao 442. ili 441. godine pre nove ere. U njoj se Antigona suprotstavlja Kreontu, odlučivši da prenebregne njegovu zabranu da sahrani brata Polinika, koji je udario na rodnu Tebu. Žena ustaje protiv muškarca i protiv vladara. Usuđuje se, u ime večnih, božanskih zakona, da prekrši ljudske zakone sile i vlasti,zbog čega biva kažnjena. Ali još surovije će biti kažnjen njen sudija, čime se zatvara krug hibrisa, čovekovog prekoračenja određenih granica i njegovog zalaženja u božje atare, nakon čega sledi neminovna kazna. Mit koji je Sofokle (496‒406. god. pre n. e.) dramatizovao u Antigoni pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim,obavezu prema Poliniku: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Grčka tragedija doživljava procvat u petom veku pre nove ere ‒ tada stvaraju Eshil, Sofokle i Euripid ‒ a nastala je, po svemu sudeći,vek ranije, i to, po tumačenju i svedočenju Aristotela, iz ditiramba, horskih pesama pevanih u slavu boga Dionisa, razvojem pratećih „improvizacijaˮ, odnosno pripovednih i dijaloških delova i odbacivanjem šaljivih govora.

Ideju za roman „Ana Karenjina” Tolstoj je dobio u februaru 1870, o čemu svedoči zapis u dnevniku njegove supruge Sofije Andrejevne: „Sinoć mi je rekao da mu se ukazao lik udate žene iz visokog društva, koja je uništila sebe. Govorio je da namerava da je prikaže samo kao jadnu, a ne i krivu, i da su se, čim mu se ukazao njen lik, sva ostala lica i muški tipovi grupisali oko nje. ’Sad mi se sve razbistrilo’, dodao je.”

Poslednja, peta knjiga Sabranih dela našeg najznačajnijeg savremenog dramskog pisca, akademika Dušana Kovačevića, sadrži i četiri poslednja njegova dramska teksta: Ponoćna pošta; Generalna proba samoubistva; Život u tesnim cipelama i Kumovi. I ova dela, nastala u periodu i okolnostima, koja su značajno i sudbonosno promenila društvenu i ličnu životnu paradigmu, ne samo autoru, pokazuju i potvrđuju zašto se Dušan Kovačević može smatrati nastavljačem središne komediografske linije u srpskoj književnosti, koju je započeo Sterija, a slavu joj u zemlji, ali i u inostranstvu, doneo Branislav Nušić, da bi joj u periodu od 1945. do 1990. godine, poseban ton dao Aleksandar Popović. Tu liniju komične atmosfere i satiričnog tona, na poseban način je nastavio mladi student dramaturgije Dušan Kovačević, koji je već svojim komadima oduševio publiku i duboko zamislio kritičare. Svedočeći o svakodnevnima mukama našeg čoveka, u nenaklonjenim dnevnim vrtlozima istorije, o njegovim sklonostima i manama, o njegovim pokušajima da se u svemu snađe, Kovačević je otkrio i kaptirao neočekivane duhovne izvore sveta u kojem odrastao i uzdigao ga nad mnogim svetovima. Zato su mnoge replike iz njegovih drama danas opšta mesta u svakodnevnom razgovoru na srpskom jeziku, a njegove drame najvažniji uvidi o duhu vremena i sveta, koji se protegao do današnjih dana.

Dramski opus Dušana Kovačevića, obeležio je ne samo zlatno vreme beogradskih pozorišta, od kojih je jedno nosilo nezvaničnu titulu „najavangardnijeg na Istoku. Kovačević je pored toga bio dramaturg na beogradskoj televiziji, zatim i profesor na Odseku za dramaturgiju na beogradskoj pozorišnoj akademiji. Bio je i reditelj filmova na osnovu sopstvenih scenarija. Dugo je bio i na čelu jednog od najpoznatijih beogradskih teatara. U predgovoru ovih Sabranih dela, kao najvažniji razlog za nastajanje ovih dramskih tekstova, Kovačević navodi - ljudski osmeh. Smeh u njegovim tekstovima nije ni lak ni lagan, niti je sam autor do njega tako i dolazio. Ali celokupno originalno Kovačevićevo delo je suštinski ozareno ljudskim smehom i to je sigurno jedan od najvećih razloga što će ono nadživeti vreme u kojem je nastalo. U četvrtoj knjizi Sabranih dela Dušana Kovačevića nalaze se drame koje su obeležile kraj proteklog i početak ovog veka, vreme koje mu je dalo novi stvaralački impuls, ali jarko i obeležilo naše živote.

Dušan Kovačević, sem što je uživao simpatije i opštu popularnost kod pozorišne i filmske publike, postavši najpre dopisni, a 2010. godine i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, ostvario je tako i najviše i najveće priznanje koje u nas, neko ko se bavi stvaralaštvom i umetnošću, može osvojiti. Jedan od razloga je i u činjenici da je za razumevanje novije istorije našeg društva dovoljno pogledati ili pročitati neku od najznačajnijih Kovačevićevih drama. One su tako postale važnije i ilustrativnije od hiljada stranica naučnih studija raznih vrsta o tom periodu. Duh vremena koji je svoje veliko istorijsko finale doživeo znamenitim padom berlinskog zida, Kovačević je na izuzetan način oslikao u „Profesionalcu“, koji mu je doneo novu slavu i razna izvođenja širom sveta. U trećoj knjizi sabranih dela, sem ove drame nalaze se i : Sveti Georgije ubiva aždahu, Klaustrobična komedija i Urnebesna tragedija.

Za četiri ipo decenije svog rada, Dušan Kovačević je doživeo najvažnije, i to raznih vrsta, satisfakcije na koje uopšte jedan pisac može da računa. Bio je miljenik publike, prvenstveno. Njegovi tekstove dali su najvažniji i najuverljiviji dah jednog tako osobenog beogradskog pozorišta, kakav je bio Atelje 212, i to u svom zlatnom periodu. Bio je miljenik i novih medija koji su osvajali svet i nas, upravo u vreme kada se sam Kovačević počeo uspinjati ka slavi dramskog pisca, kakvu je u srpskoj književnosti imao samo jedan Branislav Nušić. Televizija i film učinili su Kovačevićeve izmišljene likove stvarnijim od mnogih koji su zaista postojali u našim životima. Porodice Topalovića, Čvorovića, Radovanova, i dalje žive tu oko nas, i u nama, zahvaljujući Dušanu Kovačeviću. U drugoj knjizi njegovih Sabranih dela, pored Balkanskog špijuna, nalaze se i drame: Proleće u januaru, Limunacija i Sabirni centar.

U potrazi za atraktivnim sižeom, Gogolj (1809-1852) se 7. oktobra 1835. obratio Puškinu: „Smilujte se, dajte mi neki siže, ne mora da bude smešan, samo da je čisto ruski. Ruka me svrbi od želje da napišem komediju"... Puškin se odazvao i predložio mu anegdotu o lažnom revizoru. Dva meseca kasnije 6. decembra 1835. Gogolj je završio dramu. “Revizor” počinje čuvenom scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: „Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor". Posle kraćeg šoka svi gradski funkcioneri preduzimaju mere da što bolje zataškaju nepravilnosti u delokrugu svog rada. Time autor postiže dvostruki efekat: prvo, otkriva da u gradu caruju javašluk, primitivizam i korupcija i, drugo, pokazuje da gradski oci dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kad nemaju drugog izbora.

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904) do danas je ostao nedostižan majstor kratke prozne forme, uvek svež i nov, čitak i prepoznatljiv, pisac koji je u svom obimnom opusu ustanovio ili bar začeo gotovo sve oblike modernog kratkog pripovedanja - od lirske proze i kratke priče, do jednominutnih i apsurdnih priča, od impresionističkih povesti i pripovedaka sa "nultim završetkom" do postupaka uočljivih u francuskom "novom romanu"... Upravo stoga, domet, uticaj i raspon Čehovljeve umetnosti kratke priče i Čehovljeve ironije do danas nisu do kraja iscrpeni i sagledani, i stoga se on s pravom smatra klasikom svetske književnosti.

Sabrana dela Vilijama Šekspira u jednoj knjizi prvi put u ćiriličnom izdanju na srpskom jeziku. Svih 37 Šekspirovih drama, s tim što je jedna od najpoznatijih, Hamlet, predstavljena čak u dva prevoda, Aleksandra Saše Petrovića i Branimira Živojinovića, da bi se na što očigledniji način predstavio različit pristup prevodima ovog velikana svetske književnosti.
PREDGOVORI: prof. dr Zorica Bečanović Nikolić, prof. dr Vladislava Ribnikar;
DODATAK PRVI: Šekspirova dela koja do sada nisu bila objavljena na srpskom jeziku;
DODATAK DRUGI: Izvori za Šekspirova dela;
DODATAK TREĆI: Stihovi o Šekspiru, epitafi i predgovori prvom izdanju Šekspirovih dela.
PREVODIOCI: (drame) Velimir Živojinović, Živojin Simić, Sima Pandurović, Aleksandar Saša Petrović, Branimir Živojinović, Borivoje Nedić, Trifun Đukić, Hugo Klajn; (poeme) Danko Angjelinović, Živojin Simić, Stevan Raičković; (dodaci) Ljubica Bauer Protić, Marija Dimitrijević, Gordana Platiša, Lidija Tonić, Zdeslav Dukat, Boris Hlebec, Mila Đorđević, Mihailo Dobrić, Tomo Maretić.

Drama “Razvojni put Bore Šnajdera” proglašena je polovinom devedesetih od žirija kritike za najbolju srpsku dramu druge polovine dvadesetog veka. U njoj pisac prati nekoliko relacija, od kojih su najvažnije socijalistički društveni milje, u kome se uspinju nesposobni i za poslove nepripremljeni karijersti, ocrtani sukob društvenog i privatnog posla, kao i susret malog, anonimnog čoveka sa ideologijom i njenim jezikom i zakonima.
Dramom “Mrešćenje šarana” Popović (1929-1996) dostiže vrhunac društvene kritike u svom opusu. U središtu drame javlja se 1948. godina, sa svim ideološkim, socijalnim i ljudskim traumama koje je sobom nosila.
“Čarapa od sto petlji” je urnebesna povest u kojoj se uprizorava niz grotesknih scena sa temom mentaliteta i karaktera.

Bodler (1821-1867) je veliko raskršće ne samo francuske već i evropske poezije: sa njime se završava njen klasični period, od njega vode svi putevi modernog pesništva. Na njega se poziva čitava poetska porodica zaljubljenika u Lepo, pesnika hermetičkog izraza od Malarmea do Valerija; u njemu prepoznaju svog preteču pesnici vidovnjaci i tragaoci za novim, od Remboa do nadrealista. Možda je za Francuze Viktor Igo najveći nacio-nalni pesnik; za Evropu najveći francuski pesnik je Bodler. Svi se slažu da je najznačajnija pesnička zbirka evropske poezije -”Cveće zla”. Ona je ne samo izraz jedne potpuno nove senzibilnosti, već i izuzetno snažan podsticaj za pesnike raznih jezika koji su izveli svoje književnosti iz uskih nacionalnih okvira na evropske širine.

Da bi u iskustvu i današnjeg mladog čitalačkog naraštaja dragocena nit povezanosti naše kulture s Gogoljevim delom zadržala zasluženu snagu, ova knjiga je priređena kao jedan pogled na Gogoljevu pripovednu i romanesknu prozu, zasnovan na kraćim pripovetkama i odlomcima – ispisima iz piščevih obimnijih umetničkih ostvarenja...

Jedna od najuzbudljivijih i najsočnijih knjiga svetske književnosti svih vremena... živa pripovedačka enciklopedija autentičnog renesansnog humanizma... U svom delu Rable je samo pošao od legendarne hronike o džinu-junaku Gargantui, isto onako kao što su se postojećim legendama poslužili i drugi veliki stvaraoci (Šekspir u Hamletu i Gete u Faustu). U basnoslovnu potku pričanja, koja je sva od neverovatnih dogodovština i grotesknih elemenata, on je upleo izvanredno bogatstvo svojih realnih zapažanja... Alegorija o džin-junaku Gargantui sinula je novim umetničkim sjajem i smislom.

Karakteristična po ekonomičnosti zapleta, odsustvu epizoda, sporednih likova i digresija, tragedija Magbet usredsređuje se na glavnog junaka i tok događaja koji predodređuju fatalan ishod njegovih prekomernih ambicija.

"Don Kihot", klasično delo srednjevekovne književnosti i najupečatljivije delo Migela de Servantesa i danas stoji kao kamen temeljac savremenog romana. Po formi, dijalogu i naročito ispoljavanju unutrašnjih osećanja likova, Servantes je nacrtao obrazac po kome se razvijao moderni roman do današnjih dana.

Mihail Bulgakov (1891-1940), po obrazovanju lekar, za života je bio poznat samo u užim umetničkim krugovima nekadašnjeg Sovjetskog Saveza po svojim dramskim okušavanjima.

Posmrtnu slavu velikog pisca doneo mu je raskošni, složeni i simbolično autobiografski roman "Majstor i Margarita".

Roman se temelji na postupku "romana u romanu", paralelizmu dveju osnovnih fabula - on prožima tridesete godine naše ere i Judeju sa dvadesetim-tridesetim godinama našeg veka i Moskvom; on prati sukob vlasti i stvaralaške misli pojedinca, oslikavajući visoka kosmička načela (svetlo i tamno, dobro i zlo) iskazana u odnosima između čoveka i čoveka.

Ovo je roman o tragičnoj sudbini individualne svesti koja ostvaruje sopstveni rast prema kosmičkoj svesti.

Viljem Šekspir (1564-1616), najveći engleski pisac, a po mišljenju mnogih i najveći dramatičar u svetskoj književnosti, napisao je “Romea i Đulijetu” u vreme kad njegove drame dobijaju izrazitu lirsku komponentu. Priča o nesrećnoj sudbini mladih ljubavnika poznata je u svetskoj književnosti još od vrlo ranih vremena. Šekspirov neposredni izvor bila je stihovana verzija engleskog pesnika i prevodioca Artura Bruka, kojoj je Šekspir dao dramski oblik.. Drama je puna izvanrednih izliva ljubavnih osećanja i poezije, a razgovori dvoje ljubavnika spadaju u najnežnije scene koje je Šekspir napisao. “Romeo i Đulijeta” je jedna od najčešće izvođenih Šekspirovih drama i tragedija čiju trajnu popularnost obezbeđuje motiv ljubavi koji je u svim vremenima i svim delovima sveta blizak srcu ljudi.