Otkriće i održanje smisla kao održanje života postalo je osnovni sadržaj knjige pesama Tomislava Marinkovića Šta o nama misle anđeli. Pitanje smisla ukazuje se kao odsudno pitanje i kada se stihovi nađu pred granicama „iza kojih se niko vratio nije“, i kada se nad životom natkrili senka kraja, i kada se gubitak izvesnosti ukazuje kao jedina izvesnost.
Održanje smisla uslov je života i uslov je vitalnosti koja se iznova obnavlja, kao i život sam. Otuda se figura Marinkovićeve poezije iz života na zemlji, među blagoslovenim biljkama i mnoštvenim predmetima, među gradskim prizorima i usred prirodnog obilja, okreće pogledu nagore, prema anđelima kojima ima šta da se kaže i od kojih ima šta da se čuje.
Glas melanholične stišanosti, strpljive raspravnosti i pesničke otmenosti.
