SAN I POEZIJA

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Ne znam kuda nas sve ovo vodi, / svud oko sebe mržnju sejemo, / zato bi moglo da se dogodi, / da zaboravimo da se smejemo.“ Tako počinje naslovna pesma ove zbirke i tako je najkraće opisana njena namera: protiv zaborava smeha, stih po stih, „bar jedno zrno vedrine“. Petrović piše u pravilnoj, zvonkoj rimi bliskoj narodnoj i pevanoj pesmi, a njegova se knjiga prirodno deli na dva raspoloženja. Jedno je satirično: tu bogataš bira koju će diplomu da kupi („šta volim, a nisam želeo da učim?“), Krizni štab objašnjava da je za sve kriva „čorba od šišmiša“, a redom prolaze poltroni, noćni žderači, taksisti, lažni profili i druge figure našeg doba. Drugo raspoloženje je lirsko i nostalgično: bagrem koji zamiriše kraj Morave, uspomene na čvarke ispred seoske prodavnice, na oca, rakiju i kućno vaspitanje – svet koji se pamti sa setom, ali bez gorčine. Između jednog i drugog stoji ista, jednostavna mera: da se o ozbiljnim stvarima može govoriti vedro, a o veselim s ljubavlju.

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

„Gledaj me u oči“ pesnički je prvenac Aleksandre Ranđelović, zbirka od četrdeset pet lirskih zapisa u kojima se pesničko i stvarno „ja“ otvoreno podudaraju, bez maske i bez zadrške. Složene u pitke, rimovane katrene, pesme govore o ljubavi kao sili „iz koje se sve rađa“, ali i o svemu što uz nju ide: strepnji, sumnji, krivici, nežnosti i nadi. Svet ove knjige sazdan je od suprotnosti: svetlost i senka, gorko i slasno, ponor i visina, i svaka od njih poziva čitaoca da u tuđem iskustvu prepozna sopstveno putovanje. Iskrenost ovde nije tema nego čin hrabrosti, pogledati drugog u oči i reći: ma šta da se desi, gledaj me.

„Teško je pisati o srećnoj ljubavi“, priznaje Aleksandar Ilić Ilke na prvim stranicama ove knjige, a zatim upravo to čini, kroz šezdeset pet pesama posvećenih jednoj ženi. Ilić piše u pitkoj, pevljivoj rimi, svoje stihove, uostalom, i komponuje, i veruje jednostavnim rečima i postupcima: rukama oko vrata, osmehu koji podiže kad se greškom stigne na dno, sedim vlasima koje ljubavi ništa ne znače. Njegov lirski junak je nežan, ljubomoran, zahvalan i samoironičan; u istoj knjizi staju zavet do groba i priznanje da dragu voli „više od Lige šampiona“. Zbirku prate autorske ilustracije i pogovor Marije V. Ilić, koja o ovim pesmama piše: „I ovaj šal od svile greje, kroz nežno tkanje pesama među koricama […] jer pesnik ima moć da čistotom čestite reči razgali dušu čitaoca.“

Naslovni motiv ove knjige provlači se kroz nju kao tihi refren: svetleći brojčanik sata javlja se u nesanim noćima, „usred dana“ kad se smrkne pred očima, na zglobu kao „roleks“ kojim se meri zadovoljstvo, pa i „u paklenoj mašini“, jer vreme je, u ovim pričama, i uteha i pretnja. Aleksić o njemu piše iz perspektive čoveka koji je „pronašao samoću“ ukraj Knjaževca: otud pogled koji podjednako pripada kafani i kosmosu, komšiluku i književnosti. Zbirku otvara antologijska priča „Kaspar i magnum crimen“ o dečaku zaustavljenog rasta koji kod penzionisane profesorke francuskog uči „pevajući i kotrljajući jezik“, a od nje dobija lekciju koja se ne zaboravlja, začinjenu okrutnom rimom: „Gospodine Kaspar, mudrače prinče… možda neko drugo veče!“ Slede meditacije nad bilijarskim stolom gde se kredom beleži „crta za još jedan dan od sto i više istih, kloniranih“; priče o dve smrti, o hrastu i konopcu, o govoru tela; autopoetički ogled, u kome se jedna reč iz timočkog kraja prati kroz smrt i povratak – „pozornica, koju nisam video već samo čuo – i završni ciklus „Nasumični razgovori: mala noćna prosvetljenja“, zapisi dijaloga koje autor noću „predaje svojim pesmama i pričama na milost i nemilost“. Proza pesnika u punom smislu: sažeta, čulna, samoironična i uvek sa uhom uz otkucaje.

Sve što sam prećutao, progovorilo je pesmama. / Sve što sam rekao, izgubilo je oblik. / Zato pišem ne da bih objasnio – / već da bih čuo tišinu kako diše.“ Radoja Savić, profesor kineskog i engleskog jezika iz Branjeva kod Zvornika, u svojoj prvoj zbirci spaja ono što se retko sreće u istim koricama: strategijsku oštrinu Sun Cua, lirsku smirenost Li Baija i ničeovski uspon „na vrh planine gde je vazduh redak, a istina oštra kao čelik“. Kroz tri ciklusa – „Mač i vetar“, „Odjek ljubavi“ i „Kroz pepeo i svetlost“ – njegov stih ide putem od bunta („Svet je hteo da me vidi u ramu. / Ukroćenog.“) preko ljubavi i gubitka do zrelosti u kojoj „čovek prvi put vidi sebe onakvim kakav jeste“. Poezija sažeta kao aforizam i mirna kao planinsko jutro, sa savetom koji sažima celu knjigu: „Ako želiš da razumeš put, / nemoj da ideš brže – / idi tiše. / Neke istine se čuju samo kada staneš.“

Na vrhu, kad tone dan i dok vetar oblikuje samo mene, raširenih ruku, kao na pramcu, plovim beskrajnim nebeskim tesnacem.

JOVICA IVANOVSKI (SKOPLJE, 1961)

Istaknuti makedonski pesnik. Objavio preko dvadeset knjiga poezije, zastupljen je u mnogim antologijama i preveden na petnaestak jezika.
„. . . pesnikovom poetikom dominira jedak i ubojit humor čije tamne nijanse samo dodatno upućuju na činjenicu da je lirika Jovice Ivanovskog pre svega lirika egzistencije. . .“ (iz osvrta Damira Šodana u knjizi Žena suvozač).

Lebdiš na vrhu nepregledne ležaljke. Iznad tebe stara planina hladi svoje noge lavoru mora.

Vetar je, kao dečja lopta, zaglavljen u gustoj krošnji drveta. Gađaš ga kamenjem, otresaš grane i ništa. Sparina i duboka mentalna siesta, zakrpljeni san u odrpanoj senci.
Ako akcija završava s posledicama, nepokretnost je rezultat unutrašnjeg mira – vadiš se. Teret poznatog nije ti težak i ne bi ga menjao ni za šta nepoznato. Letiš pogledom, naoružanim cvikerima za sunce, lakoćom leptira.

Ležeš s galamom u mislima, a budi te tišina.
Ovde i snovi imaju nevinost. Ne sanjaš da si opet dete,
već si dete koje sanja.

„Pogledajte ispod kože. Tamo je boja. Ona s kojom se treba suočiti prije nego izađemo pred svijet. Postoji soba. Postoje vrata. Postoje ljudi žele izaći. Tada se učimo pričati. Jezik je ključ za ta vrata. Lana Trišić ovim pjesmama otvara vrata i izlazi pred svijet. Gdje nas sve to može odvesti nikom nije poznato. Ali, barem, možemo pričati o tome.“
Marko Tomaš

nisam rođena da budem lepa
ni da takva umrem
da ćutim dok mi leđa lome o kolena
nisam rođena za tihe smrti poljubac u čelo
meni neka crkne pas ispod prozora neka pukne sijalica
grune kiša
krvari trešnja pored puta
neka neko vrisne
živote pičko jedna vrati je!
neću beli sanduk
da me spuštaju pažljivo
hoću da me spale u peći
vuku za kosu
neka psuju
viču
hoću da mi deca trče oko groba da se peva
neko gadno kolo
nisam bila sveta
čista
nežna
noću sam mazala srce
kao ranu
govorila mu
sutra ćeš opet da biješ
kada umrem
neka mi vežu ruke
trakom od svilenih gaća
neka na krstu napišu
ova je volela
više nego što je trebalo
i nikad
kao što je mogla.

Lana Trišić (Prag, 1993) Živi u Beogradu. Ovo je njena prva knjiga.

Marija Paunović
Niš, 1974.
„Manifest preživele romantičarke“ njen je prvi rukopis.

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i u trenu ti se ceo život sruči na glavu
sruči se kao grad u proleće
iznenada, bez upozorenja
bolno lupa u glavu i leđa
uspomene se vrate opipljive i žive
i džaba ti je da se štitiš rukama
boleće te još više
osetiš opet toplinu letnje večeri
sediš na keju i gledaš u reku
igraš na žurci znojava i srećna
di-džej siđe na podijum i zaigra sa tobom
a ti si obučena kako Pipi i imaš žice u kikama ležiš na steni i gledaš more naglavačke preživiš buru nasred zaliva u gumenom čamcu dok sevaju munje i uleću u vodu
[ . . . ]

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i setiš se svega što je bilo
svega što je trebalo a nije bilo
setiš se svega što nije ni sad
onoga što neće biti nikad
pitaš se koji je smisao svega
i od mirisa tog parfema
grunu ti suze na oči
pogledaš u telefon, a znaš
znaš da ti poruka nije stigla.

Moje zablude je četvrta zbirka poezije Mihajla Vasiljevića, objavljena 2025. godine nakon gotovo trogodišnje pauze. Opisuje se kao najzrelije i najličnije autorovo delo do sada, koje kroz stihove istražuje ljubavne odnose, društvene probleme, pronalaženje sebe i borbu sa samim sobom – borbu za život.

Osnovna premisa zbirke počiva na ideji da nas svaki dan mnogo toga boli, a da mi sami sebi lažemo - da će proći, da će se rešiti samo od sebe, da ne može bolje, da nema nade ili da je ima. Kroz tu samoobmanu ne živimo, već životarimo, i sopstvene zablude mogu nas progutati ako se ne probudimo i ne promenimo sebe, pa onda i sve oko sebe.

U zbirci autor progovara o ličnim i kolektivnim bolovima, ali i o nadi i želji za promenom – posebno kroz osvrt na prava žena i emotivne borbe, pružajući glas onome što se često prećutkuje. Tematski, zbirka se bavi ljubavlju, međuljudskim odnosima, generacijskim traumama, zavisnošću i društvenim nepravdama.