DIJAGNOZA

U poetskom traktatu Gaza, jedno telo Malika Berak gradi pesničku mapu prostora u kojem se istorija i lično sećanje prepliću u jednu celinu. Gaza u ovim pesmama postaje metafora živog tela – tela koje pamti, trpi i opstaje uprkos razaranju. Kroz sažet i sugestivan pesnički izraz autorka promišlja pitanja pripadanja, gubitka, otpora i ljudskog dostojanstva, pokazujući kako poezija može da sačuva ono što istorija nastoji da izbriše.

„Huk donosi dan / Vaseljena je samo jedan zvižduk...“: poezija Tamare Sokolov diše punim plućima, i to doslovno: u njenim ciklusima „Prizori“ i „Sličice“ rastu vetar, čičak, detlić, šoljica čaja i naslovni hlorofil, zelena materija od koje sve počinje. Kako u recenziji ističe Anđela Tošić, ovaj lirski izraz „unosi neuobičajenu boju u spektar savremene poetike“ pretežno obojene tonovima besmisla i pesimizma: Sokolova peva svetlo, začuđeno i zahvalno. Zbirka za čitaoce kojima je poezija način da se ponovo primeti svet – i krošnja kroz koju vetar „kao prstima pravi sebi puteve“.

„Stojim kraj reke, ne protiču lađe / sito se vreme u nedogled vuče...“ U vezanom stihu i strogo rimovanim strofama, Svetislav Travica ispisuje poemu-brojanicu o Tisi: reka je „svedok i zbir naših htenja“, pratilja posustalog leta, mera prolaznosti u „krnjem i načetom svetu“. Travica (1939), vojvođanski pesnik i najzaslužniji prevodilac ruske poezije Bronzanog veka na naš jezik, u ovoj knjizi spaja klasičnu formu sa savremenom setom – tiha, muzikalna lirika za čitaoce koji znaju da se kraj reke ne stoji slučajno.

„Godo ne stiže. / Umesto da ga čekam, / hodam unazad.“ Prva haiku zbirka Radoja Radosavljevića drži se stroge japanske forme od sedamnaest slogova, ali u nju smešta prepoznatljivo svoj svet: prirodu i porodicu, školsku tablu i prazne džepove, Hrista smeštenog „u kutiju s praznim bocama“. Kako u recenziji piše Slađana Gvozdenović, biti bar malo drugačiji književna je opsesija ovog pisca – pa je i njegov haiku čas tradicionalan, čas satiričan, čas filozofski. Pedesetak minijatura koje se čitaju u dahu, a pamte dugo: stope u pesku koje vode „u duboko i mračno – a nema nazad“.

„Netrag“ je reč koje u rečniku nema, a upravo o tome ova poezija govori: o tragu koji ostane kad nešto nestane – i o nestajanju koje je i samo trag. Zbirka je komponovana kao putovanje kroz devet stanica, od Prologa do Epiloga, a između njih se smenjuju „Najzaljubljenija“, „Magični realizam“, „Upravljač snova“, „Ples i bol“ i „Graditelj dana“. Stih je sažet i muzikalan, sintaksa namerno izokrenuta – „Se prekrije snegom / iz snega obličje lica“ – kao da pesma počinje usred daha, po ugledu na Momčila Nastasijevića, čiji motivi prate cikluse i čija se maternja melodija ovde nastavlja novim glasom. Lirsko ja rastvara se u snegu, kiši i vetru – „prolazi telo belo kroz noć“ – da bi se u epilogu vratilo kao graditelj dana: poezija u kojoj se nestajanje i nastajanje drže za ruke.

„Ukrala sam pero faberovo germansko Ciganima na buvljaku, sve samu istinu da zapišem – a najradije bih se najela pečenja i zaspala.“ Ovako se predstavlja lirska junakinja „Numerisanog“, zbirke koju je Milijana Rajčić počela da piše, kako sama beleži, posle „telesne havarije“ 2022. godine. Nastala je poezija oštrog oka i još oštrijeg jezika: o istini i epigonima, o balkanofiliji, o Alpima koji „nisu moji“. Uz moto Fernanda Pesoe („Boli me mašta...“) pesnikinja iz Požarevca numeriše svet oko sebe – ironično, samoironično i bez anestezije. Edicija „Vrtlog“.

„Imaš pravo da ćutiš“ i „Može biti upotrebljeno protiv tebe“ – ciklusi ove zbirke nose ime policijskog upozorenja, jer se u „Putu u samicu“ o samoći govori kao o presudi koju sami sebi izričemo i prostoru u kome, paradoksalno, bivamo najslobodniji. Ljiljana Đurđević Stojković, beogradska pesnikinja i autorka studije o pesničkim prozama Tina Ujevića, ispisuje zrelu, preciznu liriku: o zbirkama koje ostaju posle nas, o zaveštanju organa, o pomeranju kazaljki unazad i o tome da „ponekad vaskrsnemo“. U pogovoru Aleksandra Stojaković čita ovu knjigu kao mapu „postojanja van sopstvenih zidova“. Edicija „Vrtlog“.

Sa zida, sa police, iz džepa, iz telefona, oko ruke – svuda kucka ŽENA-SAT, junakinja po kojoj je ova zbirka dobila ime. Jasna Jeremić gradi upečatljivu pesničku figuru žene koja meri tuđe vreme dok njeno sopstveno ističe: žena-sat je nekad kamen, nekad peščani sat, nekad kiša, nekad „poezija u telefonu“. Pisana gustim, smelim slobodnim stihom koji se ne boji ni crne rupe ni izbačene interpunkcije, ova poezija govori o ženskom iskustvu, njihanju između dužnosti i želje, i o tome šta ostane kada se kazaljke najzad zaustave. Moderna, konceptualna zbirka prepoznatljivog glasa.

„Poems from my heart“ prva je zbirka Bojane Zonjić Rančić, i to dvojezična: svaka pesma napisana je na engleskom i uporedo prepevana na srpski. Profesorka engleskog jezika iz Niša peva o onome što srce pamti: o porodici i prijateljstvu, o čarobnoj biblioteci, o godišnjim dobima i praznicima, od Božića i Badnje večeri do Uskrsa. Topli stihovi bogatih slika čitaju se s obe strane jezičke granice, pa je knjiga istovremeno i lirska ispovest i malo ogledalo za sve koji uče engleski (ili srpski) i vole da porede kako ista emocija zvuči na dva jezika.

„Bisernica ljubavi“ Anđelka Zablaćanskog niska je ljubavnih pesama u kojoj se svako zrno drži iste niti: uverenja da se ljubav „ne osvaja, ne peva, ne piše – ona se živi“. U ciklusu „Između žene i Boga“ lirika se penje od kože ka molitvi: žena je „hram od mirisa i glasa“, strast je „oganj u tmini“ koji se ne hvata nego se pušta da dođe, a Bog posmatra „bez uzdaha, ali s puno ljubavi“. U ciklusu „Bez kucanja“ ta ista ljubav silazi u svakodnevicu – kao uspomena „koja se nije dogodila“, kao svila i greh, kao svetlost u mraku ljubavi. O strasti se ovde govori tiho, jer je i tišina između dva njena pogleda.

„Obučem se u crveno i tvrdim da sprovodim unutrašnju revoluciju“, stih je koji najavljuje ton ove zbirke. Revolucija Ane Kratovac nije na ulicama nego iznutra: u odluci da se ne bude ukalupljena, da se prkosi, da se devojčicama kaže ono što niko nije rekao nama. U slobodnom stihu, bez ulepšavanja i sa dozom samoironije, pesnikinja ispisuje liriku o ljubavi koja se „ne maže na hleb“, o čekanju proleća i o čoveku u suštini svega. Središte knjige čini ciklus „Ime ljubavi“, niz pesama koje istom imenu prilaze iz različitih rana i radosti. Poezija u boji šargarepe: topla, prkosna i vedra.

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“