RODONAČELNIK MODERNOG SRPSKOG PESNIŠTVA
Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti.
Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima.
U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost", ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju.
Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.
U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III).
Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da "nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte".
U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909).
U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove.
Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama.
Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču.
Priredio Stevan Krstec Starčinski
