POEZIJA

Poezija Borisa Pingovića, gorka i slatka i ljuta i melanholična, podsetila me je na neku staru glumicu, mudru i razmaženu i tužnu, koja je čeznula da ponovo bude na sceni… I evo je, otmena, kako stoji pod reflektorima, ne mareći za bilo koju uzaludnost, ni za vreme u kome, izgleda, više niko ni ne zna da je nekada bilo moguće u debelo uvo zabosti nežnu reč. - Mirjana Bobić Mojsilović

Obožavam te Borisove eone, sažete u besprekornu formu i najdublju suštinu osećanja života i življenja. - Marko Milošević

To je poezija u svom najčistijem obliku. Svaki dodatak, svako unošenje tuđeg ritma, svake druge ideje – narušilo bi taj tok, pokvarilo utisak. -Žarko Čigoja

Zbirka koja slavi emocije
Poezija života – Prava ljubav peta je zbirka pesama Marka Miloševića, koja donosi duboke stihove inspirisane ljubavlju i životnim iskustvima. Svaka pesma odiše iskrenošću, dok autor istražuje razne nijanse ljubavi, od sreće do tuge, i pruža čitaocu emotivno bogato iskustvo. Milošević nastavlja svoj prepoznatljiv stil, kombinujući modernu poeziju s klasičnim motivima, što ovu zbirku čini jedinstvenom u današnjem pesničkom svetu.

Intimna radnja i moćni stihovi
U zbirci Poezija života – Prava ljubav, Marko Milošević donosi priče o pravoj ljubavi kroz pažljivo osmišljene stihove. Pesme prate razne faze ljubavi – od prvog pogleda do večne posvećenosti – i prikazuju kako emocije oblikuju naše živote. Miloševićev talent za oslikavanje svakodnevnih trenutaka kroz poeziju poziva čitaoca na introspektivno putovanje, otkrivajući univerzalnu povezanost između reči i osećanja.

Treća po redu knjiga iz ciklusa „Poezija života”, zbirka Zahvalan donosi emotivne i iskrene stihove koji slave život, ljubav i svakodnevna čuda. Pesnik nas vodi kroz intimne trenutke zahvalnosti, detinjstva, roditeljstva, prijateljstva i vere – uvek s jasnom porukom: biti zahvalan znači biti živ.

Stihovi su jednostavni, ali snažni, namenjeni ne samo čitanju, već i govorenju – upravo zato su često izvođeni uživo, na humanitarnim večerima širom regiona. Kroz ovu zbirku, autor nastavlja svoju misiju da poeziju vrati ljudima – kao oblik dijaloga, podrške i prisustva.

Snažna poezija o borbi i samospoznaji
Poezija života: Pobeda sebe Marka Miloševića je zbirka stihova koja istražuje najdublje unutrašnje borbe i trijumfe pojedinca. Autor nas vodi kroz emotivnu i introspektivnu priču u kojoj se suočava sa sopstvenim slabostima, dilemama i strahovima. Kroz stihove prožetim simbolikom i duhovnošću, Milošević oslikava put ka unutrašnjoj pobedi i pronalaženju mira.

Unutrašnja borba ispričana kroz poeziju
Knjiga donosi stihove o unutrašnjim sukobima i prevazilaženju samog sebe. Autor detaljno prikazuje borbu sa sopstvenim slabostima:

„Sâm sam, protiv trojice sebe, on mač mi pored ruke spusti.“

U trenucima kada deluje da je sve izgubljeno, nalazi se snaga za pobedu. Kroz simboliku mača, autor naglašava božansku podršku i ličnu odlučnost. Svaka pesma je priča o padovima, ali i uspesima koji slede.

Marko Milošević – Rođen 7.10.1981. u Jagodini. Sa 19 godina došao je u Beograd i poneo sa sobom dušu. Smatra sebe čovekom u pravom smislu reči-sve ostalo je nebitno. Otac ćerke Petre i sina Nikole, muž Ivane.

Autor je ciklusa poezije pod nazivom Poezija života, koga začinjavaju zbirke: Pobeda sebe, Kroz život dušom, Kaput, Zahvalan i Prava ljubav.

U zbirci Kaput, Milošević je ostao pesnik produženog romantizma koji nastoji da, novalisovski rečeno, iznova romantizuje ovaj podemonjeni svet. Zbirka pesama Kaput, ocenjuje Danilov, sabiralište je čitavog niza izvanrednih pesama. Pored pomenutih pesama Kaput i Muzej moje duše, tu je i prelepa ljubavna pesma Noć pored tebe ili pesme O mojim pesmama, Ljubio sam stranca, De baš tebe nađoh, i Praštanje, u kojima je Milošević ispoljio visok vektor pesničke osetljivosti. U pojedinim njegovim pesmama pronalazimo i religioznu upitanost, a u pesmi De baš tebe nađoh temu, kao poštenje čistog muškog prijateljstva. Knjiga koja je pred nama najviše nam donosi tamo gde se pesnik usmerio na prostore intimnog kruga i unutrašnjeg oka. U tim pesmama on dospeva do najvišeg stepena pesničke obnaženosti.

Dragan Jovanović Danilov

Ova dvojezična antologija, nastala iz doktorske disertacije dr Anamarije Marinović, istražuje motive lepote i ljubavi u portugalskoj i srpskoj narodnoj poeziji. Kroz analizu estetskih i kulturnih stavova, antologija približava dva geografski udaljena, ali senzibilitetom bliska naroda.

U srpskoj i portugalskoj lirici ženska lepota dočarava se opisima kose, očiju, vrata, grudi i struka, dok erotizam i senzualnost prožimaju teme ljubavnog zavođenja. Posebna pažnja posvećena je pojmu saudade, neprevodivoj portugalskoj reči koja odražava duboko osećanje nedostajanja i nostalgije, čiji srpski ekvivalent autorka predlaže u terminu ’čežnja’.

Ova zbirka predstavlja most između kultura, rasvetljavajući različitosti i sličnosti u razumevanju ljubavi i lepote — univerzalnih vrednosti koje nas povezuju.

Najviše je volela talase i zalaske sunca.
Provodila bi sate na plaži čekajući
savršeni zalazak i njegov dolazak.
Jednog dana, posmatrajući ih tako, pitala se,
kao što se pita svako:

– Talasi, šta su talasi?

– Ples vode, dodir slobode ili mesto
gde svako od nas jednom ode.
Nedostižni snovi, zaboravljene ljubavi,
zaljubljeni parovi, platonske veze,
vikend poljupci ili propali brakovi.
Ljubav koju pružamo roditeljima,
deci i prijateljima
ili zanesenost simpatijama.

Talasi.

Talasi su kretanje života,
i u tome i jeste njihova čarolija i lepota.

Teodora Vujičić, rođena 1995. u Beogradu, po karakteru i korenima Sremica, mislima i srcem primorska devojčica. Profesionalno se bavila sportom, zavolela umetnost i pronašla se u pisanju. Uvek je sanjala nove izazove i zato uvek ostaje ekscentrik, za talasima frik. I veruje.

Ova knjiga donosi engleski tekst Puste zemlje (preuzet iz kritičkog izdanja Eliotovih pesama, objavljenog 2015. godine) i, paralelno, srpski prevod Leona Kojena. Eliotova poema kod nas je već prevođena, ali ovo je prvo izdanje koje omogućava čitaocima da, osim prevoda, imaju uvid i u original.
Objavljena pre tačno sto godina, 1922, Pusta zemlja je odmah bila shvaćena kao najčistiji izraz pesničkog modernizma u anglosaksonskom svetu, kako od pristalica nove poezije tako i od njenih danas uglavnom zaboravljenih protivnika. Već pre nego što se Eliotova poema pojavila u javnosti, Ezra Paund – Eliotov prijatelj i uz njega i Džojsa treće veliko ime anglosaksonskog modеrnizma – napisao je u jednom pismu da je „Pusta zemlja opravdanje našeg ‘pokreta’, našeg modernog eksperimenta posle 1900”.
Više nego bilo koja druga modernistička poema prošlog veka, ne samo u anglosaksonskoj nego i u evropskoj kniževnosti, Pusta zemlja ne sadrži nikakvu jasnu logičku ili narativnu nit koja bi povezivala njenih pet delova, pa ni pojedine segmente unutar njih. Prostorni i vremenski okvir poeme stalno se menja, likovi se bez objašnjenja pojavljuju i iščezavaju, nema stihova koji bi direktno izražavali pesnikove ideje. Hrišćanstvo se nalazi u središtu poeme ali se o njemu nikada ne govori eksplicitno. Uprkos tome, čitaocima je od prvog dana bilo jasno da se Eliotova poema tiče i velikih pitanja svog vremena, pre svega duboke krize vrednosti na kojima je počivala evropska civilizacija krajem 19. i početkom 20. veka. Sa distance od jednog veka, danas bismo reći da je Pusta zemlja najbolji primer onoga što je sam Eliot, pišući o Sen-Džon Persovoj Anabazi 1930. godine, nazvao „logikom imaginacije” nasuprot „logici pojmova”.
Jedna od posledica ovakve pesničke strukture je da se Eliotova poema opire jednoznačnim, redukcionističkim tumačenjima. Polazeći od ovog uvida, Leon Kojen u opsežnom pogovoru opisuje kontekst u kojem je nastala Pusta zemlja i veliku ulogu koju je u njenom definitivnom uobličavanju imao Ezra Paund, razjašnjava smisao napomena koje je sam Eliot dodao svojoj poemi i daje sopstvene naznake za tumačenje Eliotove poeme, ali uvek sa svešću da je to tumačenje jedno od većeg broja mogućih koja se daju braniti dobrim argumentima. Na kraju je data „Odabrana bibliografija” knjiga i radova o Pustoj zemlji od vremena njenog objavljivanja do danas.

Druga knjiga iz serijala "Epicentar" opisuje nova iskušenja kroz koja junaci iz istoimene muzičke grupe moraju da prođu na putu ka zacrtanom cilju. Nakon uspešnog debitantskog albuma, Viktor i Lena koriste sav svoj talenat kako bi napisali pesmu kojom će bend predstaviti na najprestižnijem muzičkom festivalu u zemlji. Međutim, iznenadna pojava konkurentskog benda, nove društvene trzavice ali i događaji za koje niko nema objašnjenje, prete da uzdrmaju temelje na kojima je "Epicentar" izgrađen. Mučen savešću zbog prethodnog napuštanja grupe, Viktor je rešen da ovoga puta učini sve kako bi sačuvao grupu na okupu, ali u nastojanju da donese dobre odluke, otvara vrata koja vode na potpuno neočekivano mesto.

Prvi odeljak ovog izdanja sadrži izbor pesama objavljivanih u razdoblju 1954–1970, a drugi odeljak obuhvata ukupan zbir pesama objavljivanih između 1971. i 1998. godine. Oba ta odeljka preuzeti su iz knjige Pesme u zajedničkom izdanju Zadužbine Desanke Maksimović, Narodne biblioteke Srbije i Srpske književne zadruge (Beograd, 2002). Treći odeljak predstavlja zbirku raznorodnih tekstova pod naslovom Neke stvari, nastalih počev od 1992. i preuzetih iz dopunjenog trećeg izdanja biblioteke 4X časopisa Poezija (Društvo Istočnik, Beograd, 2014).

Najveći deo ovog izdanja čini celovita zbirka izabranih eseja, objavljena pod istim naslovom u Službenom glasniku (Beograd, 2012). Njoj je ovde priključeno još osam tekstova Pesnikov dug, Kolač i Povratak starom Vujadinu iz knjige Rvanje s anđelom i drugi zapisi (Nolit, Beograd, 1996); Uz poeziju Vaska Pope, Pomisao na Crnjanskog i Jedno okolišno priznanje iz knjige O pesnicima i o poeziji (Glas srpski, Banja Luka, 2001); U potrazi za nevinošću reči iz knjige Još o pesnicima i o poeziji (Zavod za udžbenike, Beograd, 2007), a unet je i jedan kasniji rad (Između poslanja i štrajka, Povelja, Kraljevo, XLV/2015, 2). Redosled je hronološki, prema godini prvog objavljivanja.