TEORIJA, TUMAČENJE I ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI

Prikazivati knjige, pisati književne kritike, eseje, crtice i ocene dela, pitamo se, koliko je to danas potrebno. Ponekad se čini da je prikaz pucanj u prazno, tako komentarišu neki pisci, ističući kako je bolje da napišu pesmu, priču, nešto što je deo lepe umetnosti, nego prikaz, procenjujući da je to bitnije za njihov opus.

Ovde su izabrane književne kritike sa težištem na analizi i interpretaciji književnog teksta, uz stvaralačko primenjivanje filozofsko-književnih sistema. Cilj knjige je da kroz stvaralačku kritiku doprinese recepciji pojedinih literarnih ostvarenja.

Ova knjiga je nastala, prvo, sa ciljem da se prikazi objavljivani u elektronskim medijima ne izgube jer je ta arhiva teško dostupna, drugo da se hronološkim nizom osvetli jedno vreme, period, i treće da se taj sled čitanja i promišljanja o pročitanom nastavi i u aktulenom vremenu. Zato su pridodati i savremeni osvrti, eseji i crtice; a dostupna su i raznovrsna kritička sagledavanja. Knjiga može da se čita i kao hronika književnih zbivanja jer su tekstovi poređani hronološki. Osvetljena su dela stvaralaca, naših savremenika. Nisu izostala ni tumačenja pojedinih naslova, sa esejima o određenim književno-teorijskim pitanjima.

Pokušajmo, najpre, da ukratko opišemo čovekovo estetsko ponašanje. Prvi utisci o ovom ponašanju ukazuju na njegovu pojedinačnost, segmentarnost, sporadičnost, pa i efemernost. U osnovi, to je težnja da se jedan životni estetski stav, privrženost lepoti, ispolji u različitim vidovima ljudskog ponašanja. A kako je ovakvom ponašanju kolevka lepa duša, to, pored njegove nenapadne ekspanzivnosti, dolazi do izraza i njegova suštinska privrženost samome sebi. Estetsko ponašanje je lepo ponašanje, ali ne samo u svakodnevnom značenju ovog pojma, već i u smislu težnje jedne u život uronjene individualnosti prema stabilnijem ličnom ukusu i životnom stilu. Ovo ponašanje, tako, ne zanemaruje nijedan oblik života, iako te oblike u celini ne obeležava, već se u osnovi prepušta njihovoj, katkad anestetskoj, logici. Zato se dešava da nas neki čovek, naizgled potpuno utonuo u životna kretanja, iznenadi svojim estetskim ponašanjem. A to ponašanje započinje od jedne etičke kategorije – poštovanja drugog čoveka. Kako je taj drugi čovek već po samoj svojoj prirodi neprekidno ugrožen, to se, u okviru njemu upućenog estetskog ponašanja, pojavljuju emocije u rasponu od ljubaznosti, predusretljivosti, uviđavnosti, pa do saosećanja, zadovoljstva i divljenja. Svakoj od ovih emocija preti opasnost koja dolazi iz anestetske sfere: od egoizma i nametljivosti, ali i od naglašene potčinjenosti, kada je u pitanju divljenje nekom drugom ljudskom biću. Čovekovi praktični interesi neprekidno vrebaju, pa se pomenute emocije retko pojavljuju u njihovom čistom, izvornom obliku. Egoizam podjednako ugrožava svakodnevno ponašanje, porodične
emocije, emocije u odnosu između polova, u okviru nacionalnih zajednica, i, najzad, u odnosu između jedinke i čovečanstva.

Književni enciklopedizam je tekstualni prostor dijaloga, sukobljavanja i preispitivanja raznorodnih znanja, tragedija, žanrova, poetičkih praksi i ideologija, suštinski određen tenzijom između heterogenosti i žudnje za celinom.

Najrazvijenija strana srpske kulture između 1900. i 1914. bila je književnost, u koju su Rakić i Dučić, Pandurović i Dis, a zatim u prozi Veljko Milićević, Milutin Uskoković i Isidora Seku­lić prvi put uneli moderan duh, potpuno preo­brazivši malu provincijsku literaturu kakva je bila srpska početkom devedesetih godina 19. veka, posle rane smrti Vojislava Ilića. Zato je najveći deo ove knjige posvećen upravo književnosti i načinu na koji su je individualizam i liberalni duh srpske inteligencije tog vrsmena s jedne strane svojim uticajem oblikovali, a s druge dobili u njoj snažan, umetnički uobličen izraz.