U zbirci poezije autora za koga su kritičari rekli da je "pesnik starog novog sveta" prepliću se lirski trenuci i majstorstvo poete koji ume da imenuje stvari. Za ovu zbirku Goran Labudović Šarlo dobio je nagradu "Milan Rakić".
Na 440 stranica, sabrani su opšte kulturni eseji Miloša Zubca, srpskog književnika i kantautora, koji je on zapisivao tokom 15 godina iz oblasti muzike, književnosti, slikarstva, filma ali i njegovi dubokouvidni tekstovi o ratu, bolestima, međuljudskim relacijama i civilizacijskim problemima.
"Miloš u svojim pesmama nikom ne laska, nikome ne tepa, ne podučava, ne popravlja svet.. On govori o onome što svi vide i osećaju, ali se dosetio da to lepše kaže.." reči su Duška Trifunovića o književniku i kantautoru Milošu Zupcu.
Srba Ignjatović: „Sam pesnički (jezički) postupak naoko je jednostavan: reči teku, sljubljuju se, nižu, udevaju u prostor i vreme, u samštinu i belinu, nadovezuju u samerenom ritmu. Čitalac zadovoljno uzdiše: evo mu najzad pesama koje ispija poput gutljaja sveže, izvorske vode.“
Ljubomir Ćorilić: „Imajući u vidu sa koliko je lirskog fona i majstorstva ispisao svoju pesničku dijagnozu stanja čovekove duše u vreme koronine strahovlade, moglo bi se, bez ostatka, prihvatiti Lomovićevo humanističko i kritičko promišljanje današnjeg sentimenta duha čovekovog, pa i slobodne pesničke forme kao forme moderne poezije“.
