POEZIJA

Vreme je da se setiš ko si.
Znam, možda si dozvolila svetu da te ubedi da
nisi dovoljno dobra, da si previše osetljiva,
previše tiha, previše verna… Previše … 'Ti'.
Možda si sumnjala u sebe jer te drugi nisu umeli voleti
kako ti to zaslužuješ.
Možda si se pitala da li si Ti problem… jer si davala
celo srce,tamo gde su drugi donosili samo deo sebe.
Ali dozvoli mi da Ti kažem - nisi ti problem.
Tvoja osećajnost je snaga - ne slabost.
Tvoja dubina je dar - ne mana.
Tvoja tišina nosi mir - ne prazninu…
i Tvoje srce? To je srce koje zna kako izgleda iskrena
ljubav, i to ga čini dragocenim.
Ti si preživela razočaranja koja su mogla da te slome, a
evo te još uvek… hodaš, gradiš, osećaš…
To nije slabost - to je hrabrost.
Podseti se… ne moraš da budeš savršena da bi bila
vredna.
Tvoja vrednost nije na prodaju.
Ne zavisi od tuđeg priznanja.
Ne meri se lajkovima, pozivima, pogledima, porukama.
Tvoja vrednost je u tome što si autentična.
Što si borac.
Što se iznova dižeš, i kada bi imala pravo da odustaneš.
Gledaj se u ogledalo, kao što bi gledala nekog koga voliš.
Ne traži mane, traži dokaze snage… jer ih imaš.
Svaka Tvoja rana je znak… da si bila dovoljno hrabra da
osetiš.
Svaka greška je dokaz da si pokušala.
Svaka Tvoja pobeda… je zaslužena.
Ti si dovoljna… baš takva kakva jesi.
I svaki sledeći dan ti je nova šansa da to ne zaboraviš.

Po čemu su prepoznatljive Radulovićeve pesničke knjige?Njihova glavna osobina je traganje za načinom na koji će izraziti jedno od osnovnih iskustava za koje je čovek sposoban - religiozno iskustvo. Konkretnije, to je iskustvo zasnovano na hrišćanskom pogledu na svet, odnosno, na učenjima hrišćanskih bogotražitelja. Kao što je već istaknuto, Radulovićevo polazište je uvid u ontološku i epohalnu bolest savremenog čoveka - zaborav transcendencije i napuštanje područja svetog. Nevolja savremenog čoveka nije samo u tome što je zaboravio onostranost, kao svoje utočište, nego što je hteo da je zaboravi, prigrlivši zlatno tele savremenog konzumerističkog hedonizma, koji svet vidi kao površinu za igru isfabrikovanih potreba i sredstava, za njihovo brzo i lako zadovoljenje. Snovi o individualnoj i kolektivnoj emancipaciji su se, u svesti savremenog čoveka, pretvorili u isključivi zahtev za stvarnošću ovoga sveta, za delovanjem, zadovoljstvom i uspehom. Za neku drugu, slojevitiju, reljefniju i dublju stvarnost taj čovek više nema ni volje, niti merila. On ne zna i ponosi se svojim neznanjem, zaboravio je da oseća i hvali se vlastitom ravnodušnošću, on, konačno, svoju veru usmerava ka idolima koje mu isporučuju savremeni masovni mediji - iz oblasti sporta, politike ili popularnih sadržaja koji liče na umetnost. Radulovićevo pesništvo negira tu samosputanost savremenog čoveka i otvara se iskustvima višeg reda. Ali, isto tako, to pesništvo zna i za stramputice i uske staze na koje nailaze oni koji krenu putem obnove osnovnih religioznih odnosa. Kao i to da je na ovom putu najbolje krenuti najužom i najstrmijom stazom i da je zavejan put, zapravo, kraći od onoga koji ima ravnu putanju.