DOMAĆE KNJIGE

Kao što košuta žudi za izvor-vodom, tako duša moja čezne, Bože, za tobom.

S blagoslovom Njegovog Visokopreosveštenstva Gospodina Vasilija Mitropolita sremskog.Sutra da odem sa ovoga sveta, ja ću izaći pred Gospoda i reći - Možda se moje reči nekome nisu dopale, možda će me neko osuditi i reći da sam grešan, ali, Gospode, jedno ti kažem, živeo sam i govorio sam! Amin! Arhimandrit dr Kleopa (Stefanović)

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

Vaskršnja čitanka, Božićna čitanka, Vidovdanska čitanka

Kroz pojedinca, progovorio je narod – znameniti Srbi u zapisima i anegdotama.Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku. Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi. Skresati u oči bez okolišenja gospodaru, glavarima i drugovima ono što se misli i oseća, u takvom tonu i obliku, da ostane za pokolenja - za pričanje. Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

Knjiga Horizonti smisla - 200. u Kolekciji Odgovori - sadrži nove razgovore koje sam 2025. godine vodio sa profesorom Darkom Tanaskovićem. Zahvalan sam prof. Tanaskoviću što je u ovim razgovorima odgovarao na mnoga aktuelna pitanja ovoga vremena, i što je označio moguće puteve ovog novog veka.

Knjiga Tvrđava jezika - 245. u Kolekciji Odgovori - sadrži sve razgovore koje sam vodio sa akademikom Predragom Piperom. Razgovori su vođeni 1995. godine, zatim 2001, 2006, 2009. i 2015. godine, i objavljeni su u knjigama: Iz slavističke riznice, Tragom reči i Život jezika. Svi razgovori zajedno objavljuju se u čast akademika Predraga Pipera, da se ne zaboravi njegov doprinos našoj nauci i našem jeziku. Zahvaljujem se Milki Ivić na uvodnom predgovoru. Zahvalan sam izdavaču „Narodnom delu”, direktoru Predragu Kovačeviću i uredniku Vojislavu Nestoroviću. Radujem se da će, po svoj prilici, „Narodno delo” biti stalni izdavač Kolekcije Odgovori, i da će doprineti da Kolekcija Odgovori bude što uočljivija. Zahvalan sam, kao i uvek, Porodici Kolekcije Odgovori u kojoj su: Radovan Popović, Boro Drašković,Matija Bećković, Darko Tanasković, Aleksandar Đurović, Miro Vuksanović, Zlata Bojović, Lazar Davidović, Miloš Jovanović, Goran Milašinović, Ivan Negrišorac, Milan Tasić, Voja Nestorović i Zoran Jeremić. Od ove knjige član Porodice Kolekcije Odgovori postao je i Predrag Kovačević. Nadam se da će čitaoci ove knjige shvatiti lepotu, bogatstvo i značaj srpskog jezika. Nadam se da će ova knjiga biti čitana i među novijim generacijama, koje će u njoj prepoznati sve ono na šta je akademik Piper godinama ukazivao i otkrivao lepotu našeg jezika.

„Despot - priča o vladaru, prosvetitelju i dečaku”, je efektan miks istorijskog štiva, detektivskog romana i fantastike, koji nas vodi kroz poslednjih šest vekova srpske istorije. Autor, naime, oživljava duh glavnog junaka i smešta ga u tela značajnih ličnosti srpske istorije, nauke i umetnosti. Ko su te ličnosti, zašto su baš one izabrane za putovanje kroz vreme i događaje, a ponajviše koja je to nit koja ih sve povezuje, saznajemo na stranicama ove nadasve uzbudljive knjige. Autor smelo odlazi i u budućnost, ne tako daleku, pokušavajući da anticipira događaje koji su pred nama. Poučeni dosadašnjim istorijskim iskustvima, ali pre svega ličnim uvidima u nesrećni usud srpski, autor i njegov junak ne žele da nam daju lažnu nadu, ali nas pozivaju na strpljenje uz tračak dobre nade.

Autorka knjige na vrlo nežan, topao i simpatičan način opisuje iskustvo dečaka Žarka tokom jednog posebnog događaja - razgovora sa njegovim anđelom čuvarom. Podseća nas da ni u jednom momentu svog života nismo sami, da je tu neko ko nas uvek čuva, pa čak i onda kada ga ne vidimo. Priču prožima nenametljiva, ali jaka poruka naše povezanosti sa Bogom. A Bog je mir, odsustvo straha, čista ljubav i empatija. U ovoj priči autorka nam jasno stavlja do znanja da je ljudima od rođenja povezanost sa Bogom i anđelima prirodna pojava i da postoji to nešto što ne možemo da opipamo, ali i te kako možemo da osetimo i doživimo. Kako priča odmiče postaje kristalno jasno da rođenjem datu moć da vidimo i čujemo svog anđela, kroz život neretko izgubimo. Zato se Žarko i brine da li će ga razumeti roditelji ili drugari. Ali njegov Anđeo (sa velikim A) kroz razgovor čini da dečak spozna svoju mudrost, te s tim osećajem i osmehom na licu nastavi da korača dalje kroz život, bogatiji za saznanje koje je oduvek bilo tu, ali je spavalo negde u dubini Žarkove dečje duše. Međutim, dečak sada zna da su anđeli uvek uz nas i da nikada ne odustaju od svoje misije.

Vreme je da se setiš ko si.
Znam, možda si dozvolila svetu da te ubedi da
nisi dovoljno dobra, da si previše osetljiva,
previše tiha, previše verna… Previše … 'Ti'.
Možda si sumnjala u sebe jer te drugi nisu umeli voleti
kako ti to zaslužuješ.
Možda si se pitala da li si Ti problem… jer si davala
celo srce,tamo gde su drugi donosili samo deo sebe.
Ali dozvoli mi da Ti kažem - nisi ti problem.
Tvoja osećajnost je snaga - ne slabost.
Tvoja dubina je dar - ne mana.
Tvoja tišina nosi mir - ne prazninu…
i Tvoje srce? To je srce koje zna kako izgleda iskrena
ljubav, i to ga čini dragocenim.
Ti si preživela razočaranja koja su mogla da te slome, a
evo te još uvek… hodaš, gradiš, osećaš…
To nije slabost - to je hrabrost.
Podseti se… ne moraš da budeš savršena da bi bila
vredna.
Tvoja vrednost nije na prodaju.
Ne zavisi od tuđeg priznanja.
Ne meri se lajkovima, pozivima, pogledima, porukama.
Tvoja vrednost je u tome što si autentična.
Što si borac.
Što se iznova dižeš, i kada bi imala pravo da odustaneš.
Gledaj se u ogledalo, kao što bi gledala nekog koga voliš.
Ne traži mane, traži dokaze snage… jer ih imaš.
Svaka Tvoja rana je znak… da si bila dovoljno hrabra da
osetiš.
Svaka greška je dokaz da si pokušala.
Svaka Tvoja pobeda… je zaslužena.
Ti si dovoljna… baš takva kakva jesi.
I svaki sledeći dan ti je nova šansa da to ne zaboraviš.

Ova zbirka priča može vam se učiniti kao još jedan pokušaj autora da svoje proživljene anegdote i avanture pretoči u slova i slike. Međutim, u ovom slučaju između tih slova i slika možete osetiti svu ljubav i poštovanje prema jednom svetu čije čari imaju privilegiju da vide i dožive samo malobrojni.
Priče iz ove knjige nisu samo anegdote nego maestralni primeri onoga što ronjenje nosi sa sobom, uz intimnu analizu osećanja koja podvodni svet izaziva kod svakog od nas ko se usudio da u njega uđe.
Slobodan je u podvodni svet zaronio pre skoro pola veka. Pripada generaciji ronilaca koja je učeći od začetnika ovog divnog sporta razvijala ronjenje u Srbiji. Kao jedan od pionira sportskog ronjenja u Srbiji, osvajao je u brzinskom ronjenju i podvodnoj orijentaciji republička, državna i međunarodna priznanja. Kao iskusni instruktor ronjenja španske federacije FEDAS, uveo je stotine ronilaca svih kategorija i specijalnosti u fascinantni podvodni svet.
Boraveći pod vodom u raznim okolnostima, od osvajanja medalja u bazenu, do vađenja lokomotiva iz hladnih jezera, naučio je kako fizički i mentalno ne samo da kontroliše svoj um i telo već i da zahvaljujući tome izbrusi sebe u mnogim oblastima svog života, pa čak da se oproba i u pisanju.
Ja sam imala zadovoljstvo da sa Slobodanom tokom našeg dugog prijateljstva doživim divne trenutke i avanture pod vodom, a ono što je sada zaista važno, jeste da priče iz ove knjige čitaocima mogu bar na trenutak da približe autentične doživljaje iz podvodnog sveta koji je nas ronioce svojom lepotom zauvek očarao i obavezao da ga sačuvamo za buduća pokoljenja.

Po čemu su prepoznatljive Radulovićeve pesničke knjige?Njihova glavna osobina je traganje za načinom na koji će izraziti jedno od osnovnih iskustava za koje je čovek sposoban - religiozno iskustvo. Konkretnije, to je iskustvo zasnovano na hrišćanskom pogledu na svet, odnosno, na učenjima hrišćanskih bogotražitelja. Kao što je već istaknuto, Radulovićevo polazište je uvid u ontološku i epohalnu bolest savremenog čoveka - zaborav transcendencije i napuštanje područja svetog. Nevolja savremenog čoveka nije samo u tome što je zaboravio onostranost, kao svoje utočište, nego što je hteo da je zaboravi, prigrlivši zlatno tele savremenog konzumerističkog hedonizma, koji svet vidi kao površinu za igru isfabrikovanih potreba i sredstava, za njihovo brzo i lako zadovoljenje. Snovi o individualnoj i kolektivnoj emancipaciji su se, u svesti savremenog čoveka, pretvorili u isključivi zahtev za stvarnošću ovoga sveta, za delovanjem, zadovoljstvom i uspehom. Za neku drugu, slojevitiju, reljefniju i dublju stvarnost taj čovek više nema ni volje, niti merila. On ne zna i ponosi se svojim neznanjem, zaboravio je da oseća i hvali se vlastitom ravnodušnošću, on, konačno, svoju veru usmerava ka idolima koje mu isporučuju savremeni masovni mediji - iz oblasti sporta, politike ili popularnih sadržaja koji liče na umetnost. Radulovićevo pesništvo negira tu samosputanost savremenog čoveka i otvara se iskustvima višeg reda. Ali, isto tako, to pesništvo zna i za stramputice i uske staze na koje nailaze oni koji krenu putem obnove osnovnih religioznih odnosa. Kao i to da je na ovom putu najbolje krenuti najužom i najstrmijom stazom i da je zavejan put, zapravo, kraći od onoga koji ima ravnu putanju.

"Crkva je jedan krov
Vidovdan jedan dan
Kosovo jedno jedino polje
Božur jedan jedini cvet
Pod taj krov
Na taj jedan dan
Gde god smo bili
Dolazili smo u sebe
Jednom u godini
A kad smo se posilili
Da možemo i bez tog jednog dana
I bez tog jednog jedinog polja
I bez tog jednog jedinog cveta
I bez tog jednog krova
Taj krov smo raskovali
Taj dan zaboravili
To polje napustili
Taj cvet iskorenili
I tako sebe raskopali
Poskitali se i pogubili
Da je taj dan i taj krov i to polje
I taj cvet
Nekome ko nema
Ni takav dan ni takav krov
Ni takvo polje
Ni takav cvet

Znao bi kakav je to dan
I kakav je to krov
I kakvo je to polje
I kakav je to cvet.
I ne bi se odvajao
Ni od takvog dana
Ni od takvog krova
Ni od takvog polja
Ni od takvog cveta
Ni od sebe sama
A mi koji imamo
I taj jedan jedini dan
I taj jedan jedini krov
I to jedino jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nismo imali sebe
A taj jedan dan
I taj jedan jedini krov
I to jedno jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nije imao nas
Da li nas ima ili nas nema
Najvidnije je na Vidovdan
Na taj jedan jedini dan
Pod tim jednim jedinim krovom
Na tom jednom jedinom polju
Sa tim jednim jedinim cvetom
Kad se vidi jasno kao dan
Je li se obistinila reč
Ima li vas nema
Rečena na taj jedan jedini dan
Na tom jednom jedinom polju"

Izbor epskih junačkih pesama u izdanju izdavačke kuće „Narodno delo“ iz Beograda predstavlja pokušaj i nastojanje da se, jednim ne tako uobičajenim pristupom, mladim čitaocima novijih generacija skrene pažnja na njihov kulturološki značaj i književnoumetničku vrednost.Poznato je da epsko, a zatim i lirsko književno stvaralaštvo, najpre usmeno, a potom i pisano, kao autentično obeležje kulturnog identiteta, zauzima naročito mesto na stvaralačkoj lestvici jednog naroda. Imajući u vidu ovaj specifičan folklorni izraz, a potom i snažnu direktivnu snagu kulturnih modela koji pripadaju narodnoj književnosti, ne smemo zaboraviti da su se, vekovima unazad, upravo zahvaljujući njoj, očuvali čitavi sistemi vrednosti mnogih etnosa u pogledu prava, religije i etike

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

klasici za mlade ljude

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

Knjiga Milane Babić Rusko pitanje na prelomu epoha sadrži razgovore autorke s nekim od ključnih mislilaca današnje Rusije, kao i s misliocima iz Srbije koji razumeju ono što se danas zbiva u Rusiji i oko Rusije.

Čitalac će videti da je mnogi od ovih Milaninih sagovornika, na osnovu visprenih analiza sadašnjosti, bio u stanju da ukaže na ono što tek predstoji. A to je nekada bilo moguće i čitanjem samo nagoveštaja - kao znakova budućeg.

Kada je 2014. godine papa Franjo u Vatikanu pustio „dva goluba mira za Ukrajinu“, svi se sećamo kako su golubove napali jedna vrana i jedan galeb - i raščerupaše ih. Bilo je to znamenje.

Rukopis profesora književnosti i teologa iz Trebinja Milane Babić Srpsko pitanje na prelomu epoha, plod je autorovog desetogodišnjeg pasioniranog traganja za uzrocima poraznog bilansa srpskog naroda u 20. veku. Kao teolog Milana Babić zna da svaki preobražaj počinje ispovešću, svođenjem računa sa sobom. Zato se u intervjuima koje je vodila sa zabrinutim zatočnicima „srpskog stanovišta“ i u svojim autorskim tekstovima, Milana Babić spušta u najmračnije bezdane srpskih grešaka i zabluda, poraza i pogibija, izdaja i bratskih omraza. Pri tome ona ne ostaje na nivou faktografije lokalnog značaja, već zajedno sa svojim sagovornicima pokušava da srpsku tragediju 20. veka protumači u globalnim okvirima viševekovnog „sukoba civilizacija“.

Pred nama je jedna retka, neobična i veoma korisna knjiga. Retka, jer sabira preko potrebna nadahnuća iskazana u propovedima, tematskim tekstovima, pesmama, ali ne manje i ilustracijama fresaka i ikona, a sve to motivisano Strastnom, Velikom sedmicom i praznikom nad praznicima - Vaskrsom. Srpska Vaskršnja Čitanka je i neobična jer povezuje bezbrojne prostore, kao i vremena na kojima su i u kojima su pravoslavni Srbi živeli svoja raspeća ali i vaskrsenja. Ali, u isto vreme, ova knjiga je i retko korisna jer ona nije tek tu pred nama da bi se jednom otvorila i pročitala, nego je to jedna od, rekli bismo slobodno, nastolnih knjiga srpske pravoslavne sadašnjosti ali i budućnosti.

Autor i priređivač Srpske Vaskršnje Čitanke - Dejan Tomić je jedan od retkih poslenika srpske kulture, a posebno muzike i književnosti, koji ovom uistinu ne tek samo čitankom nego i antologijom obogaćuje opus mnogih knjiga koje je do sada napisao i, ili priredio. Marljivim ali i preciznim iščitavanjem bezbrojnih knjiga, časopisa, letopisa i posebno crkvenih kalendara iz XIX-og i XX-og veka Dejan Tomić je odabrao impresivan broj proznih i poetskih tekstova a u vezi sa značenjem, smislom ali i načinom obeležavanja Strastne ili Velike sedmice kao i samog Vaskrsa, i to u svim delovima našeg otačastva ali ne manje i srpskog rasejanja.

Pesme za decu Ivane Stanković, sabrane u zbirci Reci Gospodu hvala, čitljive su, melodične i prijemčive. One vrlo razumljivim jezikom
uvode čitaoca u svet važnih pravoslavnih ličnosti, pojmova i verovanja. Jasno je zašto su namenjene deci - lako ih je čitati, a možda i recitovati, te uz njih i s njima kročiti u riznice pravoslavne vere.

Spisateljica nam predstavlja najpoznatije i najuticajnije hrišćanske svetitelje, poput Svetog Onufrija, Nektarija Eginskog, Serafima Sarovskog, Nikole, proroka Ilije, kao i srpskih svetitelja Save i kneza Lazara, koji su svojom hristolikošću sveukupno obeležili pravoslavni kalendar svetih. Pesnikinja o njima govori ukratko, izlažući ono najvažnije, a to su hristolike crte u njima zbog kojih je Crkva njih prepoznala kao svoje svete, tj. svoje predstavnike, a po kojima ih narod pamti i spominje. Izabravši da peva upravo o ovim svetima i njihovim najupečatljivijim delima i osobinama, Stankovićeva ih na izvrstan način predstavlja najmlađima.

Pesnikinja izdvaja ne samo ono što je najvažnije znati o svetima već i životu Isusa Hrista. Naime, posvećujući pojedine pesme crkvenim praznicima - Blagovestima, Bogojavljenju, Preobraženju, Vaskrsenju - ona predstavlja najmlađima i događaje iz Hristovog života koji su na ključan način utkani u pravoslavni ciklus bogosluženja.

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica, esejistkinja i akademik. Bila je prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.Bila je i prva žena u Srbiji koja je bila izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademija nauka.Trilogija knjiga koje je Narodno delo priredilo kao komplet sastoji se od sledećih naslova: 1.Zapisi o mome narodu-Isidorina zbirka prozno-esejističkih tekstova visoke dokumentarne vrednosti koji odišu čovekoljubljem, rodoljubljem i buđenjem patriotskog duha u vidu slikovitog književnog prikazivanja raznovrsnih životnih priča i ideja koje su se rađale i nestajale u srpskom društvu u periodu dva svetska rata.Ove slikovite prozne forme predstavljaju svedočanstvo minulog vremena, aktuelnost istorijskog trenutka i neretko autobiografski obojen doživljaj sav u službi angažovane književnosti kojom uvažena spisateljica služi jednom novom vremenu. Za razliku od građanske klase koju je dobro poznavala i kojoj je po obrazovanju i poreklu pripadala, nove običaje i nove prilike nastale nakon Drugog svetskog rata, Isidora nije sasvim razumela. Nastojala je, međutim, da duh proživljenog istorijskog trenutka i ličnog iskustva pretoči u literaturu, odabravši da piše o Beogradu, o Srbiji, o običnim ljudima čije vladanje u ratnim okolnostima svedoči o patriotizmu i čovekoljublju. Rodoljubiva i pravična dama visokih moralnih aršina, dokazala se na polju patriotskih tema kao vešt i pronicljiv pripovedač. 2.Stopama hristovim-Knjiga religiozno nadahnutih prozno-poetskih zapisa i eseja u kojima, najumnija među Srpkinjama svoga vremena, spisateljica izraženog duhovnog i moralnog senzibiliteta, brojna lična pitanja i nedoumice čoveka pojedinca izvodi na široko polje opštosti, otkrivajući tako svoju višestruku prirodu književnika i mislioca koji je u stanju da odgonetne brojne ljudske nedoumice pronicljivim duhovnim pogledom.U ovoj dragocenoj knjizi koju donosimo pred čitaoce, sabrani su zapisi pretežno religiozne podloge koji se kreću od kratkih proznih formi meditativnog karaktera u kojima su Isidorina religijska promišljanja i obraćanja Bogu sasvim otvorena i lična, preko religioznih eseja sa elementima putopisnih pribeleški i filozofskih razmišljanja, potom ključnih metafizičkih pitanja u kojima se autorka ukazuje ne samo kao vrsni literata dorađenog stila, već i kao iskusan vodič i mislilac na putu duhovnih sumnji i ponora. Ova nadasve zanimljiva i uvek aktuelna knjiga duboke moralne i duhovne snage, nije izgubila na značaju i vrednosti ni nakon više od osamdeset godina od izlaska iz štampe. Uz Isidorinu nadahnutu studiju o Njegošu i Zapise o mome narodu, knjiga Stopama Hristovim čini veličanstvenu celinu kojom izdavačka kuća „Narodno delo“ obznanjuje projekat pod nazivom „Isidorino pero“, čiji je cilj da osvetli književno i intelektualno pregnuće „prve Evropljanke srpske kulture“. 3.Njegošu knjiga duboke odanosti-Knjiga Isidorine književne i umetničke zrelosti, knjiga himničnog, ali i narativnog karaktera posvećena, kako sama autorka kaže, „Prometeju Srpstva“ čiji jubilej, 210 godina od rođenja, proslavljamo upravo u ovoj godini. Ova knjiga je razlog zbog koga se Isidora Sekulić s pravom smatra jednim od najvećih njegošologa, zbog čega njena knjiga posvećena jednom od najvećih srpskih pesnika, zaslužuje da se ponovo nađe među čitaocima.U pisanju o „tragičnom junaku kosovske misli“, o „Pustinjaku cetinjskom“, „Prometeju Srpstva“, o „najvećem srpskom pesniku“ Njegošu, oprobala su se najveštija pera naše književnosti. Opčinjena filosofom, pesnikom i misliocem Njegošem, njegovom umnom i fizičkom lepotom, Isidora Sekulić objavila je u Politici uoči Drugog svetskog rata nekoliko zanimljivih članaka o crnogorskom vladici. Godina 1945. sva je u znaku posvećenog pisanja opsežne monografije pod nazivom Njegošu - knjiga duboke odanosti. Ideja je, zapravo, bila da knjiga izađe o stogodišnjici Gorskog vijenca 1947. godine, kako bi darovita spisateljica priredila nešto ozbiljno i nesvakidašnje u slavu toga krupnog čoveka u svakom pogledu. Kroz knjigu o njegovom svetlom i neprolaznom liku živi i Isidora Sekulić, kao jedan od najvećih i najumnijih njegošologa u nedrima srpske kulture.

Komplet zbirku knjiga autora Dejana Tomića sačinjavaju tri fantastične knjige koje su sjajan poklon za svaku priliku I knjige za svaku kuću.1.Srpske narodne poslovice-su najumniji deo narodnog predanja. U njima se nalazi drevno životno iskustvo nastalo u toku mnogobrojnih iskušenja čoveka i naroda.Ovi jezgroviti i jasni pogledi na svet su veoma često putokaz čovekovog života, zbog čega zauzimaju ugledno mesto među narodnim umotvorinama.U ovom zborniku data je tematska podela i sačivana je jezička osobenost poslovica, uz to, nisu redigovane prema današnjem pravopisu.2.Srpske narodne pripovetke-koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).Korpus koji je priređivač uvrstio u svoj izbor sačinjava obimna građa iz različitih epoha i kulturnih areala: u izvorima je dat impresivan spisak od 94 monografije, antologije i zbornika od 19. do 21. veka, kao i 80 teško dostupnih periodika, zabavnika, od Zabavnika Dimitrija Davidovića za 1816. godinu, almanaha, počev od Banatskog almanaha Dimitrija Tirola, štampanog u Temišvaru za 1817. godinu, kalendara, počev od Ružice, kalendara za ljeto 1832. godine, listova i časopisa, poput Srpske zore iz 1836, Serbskog narodnog lista 1835-1848 (ur. Teodor Pavlović), mesecoslova,
počev od Mjesecoslova za godinu od Roždestva Hristova 1845. i dr.U zbirci koju je priredio Dejan Tomić pripovetke su klasifikovane po tematskom kriterijumu, objedinjene zajedničkim motivima, događajima ili junacima. Posebno se izdvajaju legende i predanja o Svetom Savi, o tipskim likovima šaljive priče kakvi su Era, Nasradin hodža, Lala, Baja-Džora; o nerazumnim postupcima i glupim navikama; o porodičnim odnosima, osobito na relaciji muž-žena i svekrva-snaha; ouniverzalnim etičkim kategorijama kakvi su poštenje i pravdoljubivost datim u iskrivljenoj optici laži i prevare; o uzajamnom nadlagivanju i krivom suđenju; veštim spletkama dovitljivih kradljivaca i dr. 3.Znameniti Srbi u zapisima i anegdotama-Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku.Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi „bez jezika“, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od „jezika“. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi.Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.

Roman Vilhelmina je uzbudljiva i nežna priča o ljubavi. I to o svim vrstama ljubavi - prema porodici, deci, rodnom gradu, domovini, umetnosti, Bogu, životu (pa i smrti), voljenom biću, stvar­nom i imaginarnom, prema sebi samom u krajnjoj liniji. Sve ove ljubavi doživljava juna­ki­nja ovog romana potpuno im se predajući, svim srcem, telom, čulima, svom svojom životnom snagom.Vremenska i prostorna lenta romana proteže se od Crne Gore i Srbije s kraja 19. veka , preko carske Rusije i stare Jugoslavije, do Beograda koji je doživeo svoje (valjda) poslednje bombardovanje na samom kraju 20. veka.Dozvoljavajući nam da čitamo njen dnevnik, Vilhelmina nam odaje i svoje najintimnije životne, filozofske, religiozne, porodične i profesionalne tajne, jasno se opredeljuje prema nizu „teških“ pitanja, ne štedi ni jednu osobu iz svog života, potpuno iskrena u svojim ispove­stima, bez obzira na to da li je reč o roditeljima, prijateljima, slučajnim prolaznicima, udva­račima ili ljubavnicima.