POEZIJA

Zlatni prah je snažna i potresna pesnička knjiga o pamćenju, identitetu i opstanku. Zbirku čine pesme koje istovremeno deluju kao lična svedočanstva i kao zapisi o jednom vremenu – vremenu rasutih vrednosti, istorijskih lomova i svakodnevnog istrajavanja.

Posebno mesto u "Zlatnom prahu" zauzimaju pesme-posvete – prijateljima, pesnicima, intelektualcima i duhovnim srodnicima koji su obeležili autorovo iskustvo i kulturni prostor kojem pripada. Među njima su istaknute ličnosti srpske književnosti i kulture, poput Matije Bećkovića, Milovana Danojlića, Ivana V. Lalića, Duška Trifunovića, Petra Handkea i drugih, ali i figure iz porodičnog i intimnog kruga. Te posvete nisu puki omaži, već poetski portreti u kojima se lično pamćenje ukršta sa širim istorijskim i duhovnim kontekstom.

Kako jedan stih kaže, „reči u duši brane da svet se sruši“. Upravo u toj poruci Zlatni prah pronalazi svoj smisao – da sabere rasuto, imenuje ono što preti da bude zaboravljeno i potvrdi da poezija, i danas, ostaje poslednje utočište trajanja.

Upitno nadnesena nad reku života, a setno i melanholično zagledana u slike prošlosti, Janja Đoković u ovim stihovanim zapisima kazuje o svemu onom što je emotivno dotiče, što je podstiče i na razmišljanje pokreće. Kazuje o onom čega se dušom takla i što joj suštinski znači. Zbog toga se u ovim stihovima naporedo javljaju unutarnji nemir, snovi i uspomene: „tiha sena prošlih dana"", kao što se opominjuće glase izgubljene iluzije i gorka spoznaja o neminovnosti i konačnosti.

Pored prizvanih i oživljenih slika, situacija i likova prošlosti, od kojih se lik majke upečatljivo izdvaja, vidno je u ovim stihovima i nastojanje da se na podlozi onog što je bilo potpunije sagleda i razume ono što se zbiva. Jer je potreba da se čitaocima upute iskustvena poruka i pouka, katkad važnija od želje za kazivanjem o viđenom i doživljenom. Život se ovde javlja kao dar i kao svetlo čudo koje u drami i paradoksu trajanja zanosi i zavodi, povija i lomi, ali i koje lepotom i vrednošću oporavlja i uznosi.

"Naslov knjige poezije „Nigde nikog, nemamo kud“ nosi snažnu i višeslojnu poruku: u njemu se ogleda osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i egzistencijalne teskobe. Ovo je poetska hronika društva u duhovnom i moralnom raspadu.

„Nigde nikog, nemamo kud“ je krik u tišini jednog umornog sveta. Kroz ritam oštre misli i slike nagrđene stvarnosti, pesnik ispisuje mračnu sliku društva – galeriju poltrona, cinika, plaćenika i izgubljenih duša. Njegovi stihovi nisu uteha – oni su poziv na buđenje, ali i svedočanstvo o usamljenosti u vremenima kad društvo bezlično korača unazad.

Sa stilom koji podseća na urlik, ova poezija ne traži publiku – traži savest. I dok „zadah mržnje, bestiđe i besuđe“ lebdi nad scenom, čovek ostaje usamljeni nosorog – poslednji koji odbija da se prikloni.

Ovo nije zbirka pesama. Ovo je prkos u stihovima.

U vremenu kad je govor izgubio težinu, a reč obesmišljena bukom servilnosti i zaborava, zbirka „Nigde nikog, nemamo kud“ donosi poeziju koja ne šapuće – ona grmi.

Pesnik sa preciznošću hirurga i gnevom svedoka raskriva svet u kojem „mentalni beskućnici“ i „ekscentrični poltroni“ plešu na ruševinama vrednosti, gde se dostojanstvo prodaje u sitnim apoenima, a sloboda razmenjuje za prividnu sigurnost.

Stihovi u ovoj knjizi nisu obraćeni svima. Oni ne podilaze i ne snižavaju ton. Oni traže čitaoca koji ne pristaje. Čitaoca koji zna da ponekad – kad svi putevi vode u ništavilo – usamljenost postaje poslednji čin slobode.

Ovo je poezija o svetu u raspadu. I poezija onoga koji odbija da se raspadne sa njim.

Jedna od nacenjenijih i najnagađivanijih srpskih pesnikinja poslednjih decenija Radmila Lazić, tragajući za novim temama, negujući sočan jezik na kakav su njeni čitaoci navikli, “huli” braneći – ženu!
Štiteći njena prava, njenu lepotu od “bledolikih muškaraca” koji ženske reči “kao bisere prosipaju pred svinje”, pesnikinja u zbirci “Hulim i potpisujem” plete uzbudljive, originalne, protestne i zavodljive pesme.
To je jedan potpuno novi pesnički vetar i pesnički miris, samosvojan i savremen.
Iako pesnikinju nije strah da “više neće pisati presme”, iako od nje već “povraća”, ona je ovom knjigom mašte, snažnih poruka i raznovrsnosti pokazala da nam baš ovakve knjige trebaju.

Prvi put u jednoj knjizi sakupljene su najlepše pesme o Srbiji. O njoj su pevali svi poznati srpski pesnici, pesnici svih generacija. U knjizi „Na grani vremena”, u izdanju „Vukotić media”, jedan od najdarovitijih pesnika srednje generacije Dragan Jovanović Danilov probrao je stihove od Zaharija Orfelina do Milene Marković – više od 80 pesnika. Među njima su Rakić, Dučić, Šantić, Jakšić, Petković Dis, Crnjanski, Davičo, Popa, Desanka Maksimović, Bećković, Raičković, Rakitić, Danojlić, Miljković, Simović…