POEZIJA

Zlatni prah je snažna i potresna pesnička knjiga o pamćenju, identitetu i opstanku. Zbirku čine pesme koje istovremeno deluju kao lična svedočanstva i kao zapisi o jednom vremenu – vremenu rasutih vrednosti, istorijskih lomova i svakodnevnog istrajavanja.

Posebno mesto u "Zlatnom prahu" zauzimaju pesme-posvete – prijateljima, pesnicima, intelektualcima i duhovnim srodnicima koji su obeležili autorovo iskustvo i kulturni prostor kojem pripada. Među njima su istaknute ličnosti srpske književnosti i kulture, poput Matije Bećkovića, Milovana Danojlića, Ivana V. Lalića, Duška Trifunovića, Petra Handkea i drugih, ali i figure iz porodičnog i intimnog kruga. Te posvete nisu puki omaži, već poetski portreti u kojima se lično pamćenje ukršta sa širim istorijskim i duhovnim kontekstom.

Kako jedan stih kaže, „reči u duši brane da svet se sruši“. Upravo u toj poruci Zlatni prah pronalazi svoj smisao – da sabere rasuto, imenuje ono što preti da bude zaboravljeno i potvrdi da poezija, i danas, ostaje poslednje utočište trajanja.

Upitno nadnesena nad reku života, a setno i melanholično zagledana u slike prošlosti, Janja Đoković u ovim stihovanim zapisima kazuje o svemu onom što je emotivno dotiče, što je podstiče i na razmišljanje pokreće. Kazuje o onom čega se dušom takla i što joj suštinski znači. Zbog toga se u ovim stihovima naporedo javljaju unutarnji nemir, snovi i uspomene: „tiha sena prošlih dana"", kao što se opominjuće glase izgubljene iluzije i gorka spoznaja o neminovnosti i konačnosti.

Pored prizvanih i oživljenih slika, situacija i likova prošlosti, od kojih se lik majke upečatljivo izdvaja, vidno je u ovim stihovima i nastojanje da se na podlozi onog što je bilo potpunije sagleda i razume ono što se zbiva. Jer je potreba da se čitaocima upute iskustvena poruka i pouka, katkad važnija od želje za kazivanjem o viđenom i doživljenom. Život se ovde javlja kao dar i kao svetlo čudo koje u drami i paradoksu trajanja zanosi i zavodi, povija i lomi, ali i koje lepotom i vrednošću oporavlja i uznosi.

"Naslov knjige poezije „Nigde nikog, nemamo kud“ nosi snažnu i višeslojnu poruku: u njemu se ogleda osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i egzistencijalne teskobe. Ovo je poetska hronika društva u duhovnom i moralnom raspadu.

„Nigde nikog, nemamo kud“ je krik u tišini jednog umornog sveta. Kroz ritam oštre misli i slike nagrđene stvarnosti, pesnik ispisuje mračnu sliku društva – galeriju poltrona, cinika, plaćenika i izgubljenih duša. Njegovi stihovi nisu uteha – oni su poziv na buđenje, ali i svedočanstvo o usamljenosti u vremenima kad društvo bezlično korača unazad.

Sa stilom koji podseća na urlik, ova poezija ne traži publiku – traži savest. I dok „zadah mržnje, bestiđe i besuđe“ lebdi nad scenom, čovek ostaje usamljeni nosorog – poslednji koji odbija da se prikloni.

Ovo nije zbirka pesama. Ovo je prkos u stihovima.

U vremenu kad je govor izgubio težinu, a reč obesmišljena bukom servilnosti i zaborava, zbirka „Nigde nikog, nemamo kud“ donosi poeziju koja ne šapuće – ona grmi.

Pesnik sa preciznošću hirurga i gnevom svedoka raskriva svet u kojem „mentalni beskućnici“ i „ekscentrični poltroni“ plešu na ruševinama vrednosti, gde se dostojanstvo prodaje u sitnim apoenima, a sloboda razmenjuje za prividnu sigurnost.

Stihovi u ovoj knjizi nisu obraćeni svima. Oni ne podilaze i ne snižavaju ton. Oni traže čitaoca koji ne pristaje. Čitaoca koji zna da ponekad – kad svi putevi vode u ništavilo – usamljenost postaje poslednji čin slobode.

Ovo je poezija o svetu u raspadu. I poezija onoga koji odbija da se raspadne sa njim.

Novak Đukić u svojim pesmama starinski razgovara sa svojim rodom, dovikuje, raspravlja, svađa i sve ostalo što njegovi sunarodnici jedni drugima od davnina uglavnom rade.

Postoji, upravo iz tog razloga, tiha ali osjetna gradacija od šale ka zbilji u njegovim duhovitim lirskim opisima naših ćaskanja preko gluvih telefona, što i jeste put koji čovjek prelazi u životnom vijeku – od dječačkih viceva ispunjenih crnim humorom, do crnog života sasvim ispražnjenog od dječje vedrine.

Jedna od nacenjenijih i najnagađivanijih srpskih pesnikinja poslednjih decenija Radmila Lazić, tragajući za novim temama, negujući sočan jezik na kakav su njeni čitaoci navikli, “huli” braneći – ženu!
Štiteći njena prava, njenu lepotu od “bledolikih muškaraca” koji ženske reči “kao bisere prosipaju pred svinje”, pesnikinja u zbirci “Hulim i potpisujem” plete uzbudljive, originalne, protestne i zavodljive pesme.
To je jedan potpuno novi pesnički vetar i pesnički miris, samosvojan i savremen.
Iako pesnikinju nije strah da “više neće pisati presme”, iako od nje već “povraća”, ona je ovom knjigom mašte, snažnih poruka i raznovrsnosti pokazala da nam baš ovakve knjige trebaju.

Radmila Lazić unosi u našu savremenu poeziju autentičan potres. Njeno pesničko delo je nešto novo i jeste pravi odgovor na izazov vremenu…
Kada čitamo njene pesme, biva nam jasno čemu poezija. Lirski naboj, dramski intenzitet, besprekoran ritam i, kao kruna, puna i moderna životnost odlikuju njeno pesničko delo. Najpresudniji dokaz je da tu poeziju možemo voleti, i da svakom ko je čita nije mogućno da odoli njenom izrazu…

Gojko Tešić

Odavno srpska poezija nije dobila tako samosvojan, iskren i provokativan pesnički glas kao što je to glas Radmile Lazić… Moglo bi se reći da Lazićka ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Ta poezija je duboko autobiografska, duboko lična. I sve ječi upravo od tog bolnog pisanja-tetoviranja po sopstvenoj koži.

Milisav Savić

Prvi put u jednoj knjizi sakupljene su najlepše pesme o Srbiji. O njoj su pevali svi poznati srpski pesnici, pesnici svih generacija. U knjizi „Na grani vremena”, u izdanju „Vukotić media”, jedan od najdarovitijih pesnika srednje generacije Dragan Jovanović Danilov probrao je stihove od Zaharija Orfelina do Milene Marković – više od 80 pesnika. Među njima su Rakić, Dučić, Šantić, Jakšić, Petković Dis, Crnjanski, Davičo, Popa, Desanka Maksimović, Bećković, Raičković, Rakitić, Danojlić, Miljković, Simović…

Svojevrsna antologija, uzbudljiva pesnička čitanka u kojoj su sakupljene pesme i tekstovi 60 pisaca.
Sve je posvećeno Crnoj Gori. Njenoj lepoti, junaštvu, ratovima, kamenu, dostojanstvu…
Tu su, između ostalih, stihovi velikog Njegoša, Matije Bećkovića, Radovana Zogovića, Dušana Kostića, Janka Đonovića, Mila Kralja, Desanke Maksimović, Isidore Sekulić, Ljube Nenadovića, Puškina, Blaža Šćepanovića, Radomira Blagojevića, Aleksandra Ivanovića, Petra Đuranovića, Sretena Perovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Gojka Dapčevića i mnogih drugih.