POLITIKA

Četvrta sednica CKSKJ, 1. jula 1966. na Brionima, označila je prelomni trenutak u istoriji druge Jugoslavije. Na sednici je politički likvidiran Aleksandar Ranković, uz Edvarda Kardelja najbliži saradnik Josipa Broza Tita. Ranković je uklonjen pod optužbom da je navodno organizovao ozvučenje i prisluškivanje Tita i drugih rukovodilaca, da se, zaverenički i pučistički, borio za vlast i mesto Titovog naslednika na položaju države. Proglašen je krivim za zloupotrebu Službe državne bezbednosti, formiranje frakcijske grupe koja je sprečila razvoj samoupravljanja i demokratizaciju jugoslovenskog društva.

Ovom knjigom vraćamo se Aleksandru Rankoviću i Brionskom plenumu iako je od njega prošlo već gotovo osam decenija.

Zašto?

Zato što je ta smena bila veoma značajna, važna za budućnost Jugoslavije.

Zato što gotovo tek sada istoričari i politički analitičari prepoznaju šta se sve i kako odigralo.

Zato što su ta saznanja ogledalo u kojem se dobro vide i prepoznaju činjenice i akteri, a to daje novu sliku i dimenziju „slučaju Ranković“ i tom spektakularnom i neočekivanom partijskom činu, koji se zbio na izolovanom ostrvu na vrhu Jadrana.

Jednostavno: istina je drugačija.

RASPAD I RAT
Dnevnik, 1989 – 1995

Dnevničke beleške Milovana Đilasa, pisane od januara 1989. do njegove smrti aprila 1995, odličan su pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda i vredan istorijski dokument. Ali, one su i mnogo više od toga. Đilas beleži svoja razmišljanja i osećanja, strahove i tugu. Piše o opštoj dezorijentaciji, vulkanu očaja i mržnje, beznađu i haosu, groteski i tragediji, krvavom ambisu i bezumnoj, neizmernoj bedi... Beleži da će izgleda umreti s Jugoslavijom, a kasnije zapisuje kako je nažalost preživeo njen raspad samo da bi bio svedok krvavog građanskog rata.

Njegov stil pisanja je jednostavan i jasan, živ i zanimljiv, povremeno i duhovit. Čitalac ima utisak da mu se Đilas obraća kao bliskom prijatelju, rođaku - neusiljeno i bez imalo nadmenosti. Beležeći svoje razgovore sa našim i stranim novinarima, intelektualcima i umetnicima, ličnostima iz političkog života, stranim diplomatama, Đilas dodaje kako je govorio onako kako misli. U stvari, činio je to celog života i zato postao svetski poznat disident i dugogodišnji politički zatvorenik.
Duboko je razočaran političkim vođama, posebno srpskim i hrvatskim, osuđuje „Miloševićevo vlastoljublje” i „Tuđmanove zlokobne koncepcije”. Govori o „zaplivanju Srba i Hrvata u krv – krv svoju, budući su u biti ako ne isti, a ono sličan narod” i „vidi i osjeća Jugoslovene u bezumnom, besciljnom međusobnom istrebljivanju”. Možda ipak najviše tuguje nad srpskom nesrećom. A jedno od njegovih proročanstava je da će Srbi biti najveći gubitnici. Predviđa da će Zapad pomoći antisrpsku koaliciju, rat se proširiti na Bosnu i Hercegovinu, na Kosovu izbiti ustanak. I da će u budućnosti drugi uređivati odnose između Južnih Slovena, da će oni biti nemoćni. A ipak, uverava sebe da će se najgore ipak izbeći, da će se rešenja pronaći. Nikad ne prestaje da se nada i nema sumnje da ni danas ne bi prestao.