BAZEN

Bazen je prva knjiga Joko Ogave koja je objavljena na engleskom jeziku i odmah je doživela veliki uspeh. Nagradena je priznanjem Širli Džekson, koje se dodeljuje za izuzetna književna ostvarenja na polju psiholoških romana i prica s elementima fantastike i horora. Tri izvrsno napisane novele predstavljene u ovoj knjizi, pokazuju autorkino umece da sacini napet zaplet koji citaoca cesto dovodi u nedoumicu. U svakoj prici, naratorski glas je ravan, emocionalno udaljen, i u sve tri price glavne junakinje su žene. Knjigu prožima atmosfera jezivotosti kakva se javlja u nocnoj mori, te opasan osecaj da lepota i bol mogu postojati istovremeno. Ogavina pripovedna tehnika mogla bi se uporediti sa iskrivljenim ogledalom: uobicajene reakcije su toliko iskošene da se pretvaraju u nešto potpuno neocekivano: slike se redaju i povezuju na veoma iznenadujuce nacine. U zavisnosti od citaoca, to može da izazove cudenje ili cak neku vrstu gadenja. (Naslovna prica govori o mladoj devojci Aji, koja se hvata ukoštac s rastucim osecajem otudenosti od sopstvene porodice. Njeni religiozni roditelji odgajili su je zajedno s napuštenom decom koju su prihvatili na cuvanje u sirotište nazvano Svetionik. Porodicne fotografije ispunjene su lišcima sirocica, „a tu sam i ja”, kaže Aja, „izgubljene medu njima”. Jedino dete s kojim oseca povezanost jeste decak po imenu Ðun. Aja svake nedelje odlazi na njegove treninge plivanja, i po-smatra ga. Uživa u prekrasnim pokretima Ðunovog tela, ali je nemogucnost da do kraja razvije strast koju oseca, dovodi do novog, nepoznatog iskustva. U njoj se razvija pakost i ona otkriva gotovo culno zadovoljstvo u tome da muci maleno siroce koje joj je prepušteno na brigu. Ogava smešta jedno kraj drugog uzvišeno i odurno, kao da želi da pokaže koliko su zapravo bliska ta dva osecanja. I druge dve price pokazuju autorkinu veštinu da prikaže fine nijanse okrutnosti. U Dneviku trudnoce, za koji je spisateljica dobila prestižnu Akutagavinu nagradu, još jedan udaljeni posmatrac: žena kod koje iz nekog razloga izostaju ocekivane reakcije. Ona beleži teskobu i mucninu svoje sestre u trudnoci, pritom uživajuci u sopstvenom apetitu: „Mislim na nju, sklupcanu u krevetu, okruženu svim tim mirisima i široko otvorim usta da sa zalogajem mesa progutam i tamu.” Ovde Ogava koristi mocno književno sredstvo, cesto u decjim pricama: u jukstapoziciju stavlja udobnost i strah, topli dom i blesak zuba. Nabijena dvosmislenošcu, prica je strukturirana kao dnevnik, koji devet meseci sažima u niz nepovezanih trenutaka, pri cemu su zapažanja junakinje uvek cudna i potpuno neocekivana.