SATANIN DNEVNIK

VIKTOR PELJEVIN Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid. Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“

DEVETI SAN VERE PAVLOVNE – antologija priča i novela Viktora Peljevina, svakako je najbolji uvod u čitanje velikog ruskog pisca. Neke od ovih priča već su ranije objavljivane kod nas, a neke su prvi put prevedene i objavljene. Peljevin je veliki deo kratkih priča napisao na početku svog književnog puta, devedesetih godina 20. veka. Deveti san Vere Pavlovne (naslov je povezan sa romanom Černiševskog „Šta da se radi“), jedna od prvih njegovih priča, objavljena je 1991. u zbirci „Plavi fenjer“, zajedno sa pričama Mitelšpil, Spavaj i Problem vukodlaka u srednjem pojasu. Priča Bubanj za gornji svet objavljena je (i nagrađena) 1993, a priča Bandži 1994.To je vreme velikog uspona Peljevina kao pisca, kada je objavio romane „Omon Ra“ i „Život insekata“. - Novela Sala raspevanih karijatida objavljena je 2008. godine.

Petar Petrovič je pogledao na zid iznad noćne lampe, na kojem je visilo mnogo fotografija. Tu su bili porodični snimci, bilo je fotografija dece, odraslih, staraca, starica i pasa; u samom centru te izložbe nalazio se fakultetski pano, gde su lica bila smeštena u bele ovale, zbog čega je sve zajedno ličilo na kutiju s jajima presečenim napola – tokom te sekunde dok je Petar Petrovič gledao u sobu, iz svakog ovala stigla je da mu se osmehne osoba požutela od vremena. Sve te fotografije delovale su jako staro, i sve su zračile tako predano proživljenim životom da je Petar Petrovič na trenutak osetio mučninu, brzo se okrenuo i pošao napred.

– Da – rekao je posle nekoliko koraka – da. Znam šta ćete sad reći, zato bolje ćutite. Baš tako. Životno iskustvo. Mi prosto izgubimo sposobnost da vidimo oko sebe bilo šta drugo osim prašnjavih fotografija prošlosti koje vise u prostoru oko nas. I mi ih onda gledamo, gledamo, a onda razmišljamo – zašto li se svet oko nas pretvorio u ovakvo đubrište? A posle, kad mesec izađe, odjednom shvatiš da svet nema ništa s tim, već si prosto ti postao takav, čak i ne shvatajući kada i zašto. - Bandži

Karson Mekalers 1917-1967 rođena je u Džordžiji, na jugu SAD; jedna je od najistaknutijih američkih pisaca svoje generacije u kojoj su, između ostalih, Džon Fante, Patriša Hajsmit, Čarls Bukovski i Dž. D. Selindžer.

Prvi svoj roman Srce je usamljeni lovac, knjigu koja se danas ubraja među najveća dela američke literature, napisala je i objavila kada joj je bilo samo 22 godine. Veliki pisci tog vremena –Tenesi Vilijams, Silvija Plat, Gream Grin, bili su fascinirani njenim delom. Bukovski je o njoj rekao: „Karson Mekalers je prevazišla svakog kao pisac. . . Čitao sam je i ježio se i nisam plakao jer sam bio suviše ponosan na nju da bih plakao.“

BALADA O TUŽNOM KAFEU (1951), tzv. gotski roman Karson Mekalers, govori o sudbini Amelije Evans i o njenom kafeu u malom gradu američkog Juga. Po romanu je rađen pozorišni komad Edvarda Olbija, i bio je inspiracija za film „Bagdad kafe“ (1987). Uz Baladu je objavljeno i nekoliko priča Karson Mekalers, skoro sve iz rane mladosti, u kojima se ogleda njen neizmerni talenat. Pisala ih je u vreme kada je Džon Fante objavio prve svoje priče („Vino mladosti“), i u njima se vidi bliskost umetničkog senzibiliteta ova dva čudesna američka pisca.

„Ljubav, a posebno ljubav prema osobi koja nije sposobna da je uzvrati ili primi, u srcu je mog izbora grotesknih likova o kojima pišem – ljudi čija je telesna nesposobnost simbol njihove duhovne nesposobnosti da vole ili prime ljubav – njihove duhovne usamljenosti. Da bi delo razumeo, važno je da umetnik bude emotivno u samom središtu stvari; da vidi, da zna i da je proživeo ono o čemu piše.

Antologija Minervino pero predstavlja obuhvatan uvid u savremenu slovačku žensku prozu, okupljajući autorke različitih generacija i stilskih usmerenja.

Hronološki koncipiran izbor svedoči o dinamičnom razvoju slovačke proze od kraja 20. veka do danas. Sažimajući raznorodne glasove u koherentnu književnu celinu, priređivač i prevodilac Zdenka Valent Belić, često bira tekstove koji poniru u kompleksna egzistencijalna pitanja, bave se porodičnim i partnerskim odnosima, temom identiteta i ličnog sećanja. Pred nama se pruža širok dijapazon raznovrsnog proznog tkiva – od lirske intime i introspekcije do društvenog angažmana i formalnih eksperimenata.

Posebnu vrednost ove panorame čini i uvid u svestranost samih autorki koje aktivno oblikuju savremeni slovački kulturni, književni, publicistički i prevodilački kontekst. Antologija savremene slovačke ženske proze Minervino pero otvara vrata intimnim i upečatljivim svetovima, sagledava ulogu pojedinca u savremenom društvu i nudi autentičan susret sa slovačkom književnom scenom.

Dugoočekivani nastavak globalnog japanskog hita Maca na recept.

Nova zbirka toplih priča donosi nam novu grupu mačjih „terapeuta“: tu je hiperaktivni bengalac Kotecu, čiji se entuzijazam meri pocepanim zavesama i posteljinom; sitna, ali izuzetno odvažna i radoznala Šaša; kao i neodoljivo lenja gospođica Mićiko, mekana i umirujuća poput tradicionalnog močija.

Svakom od junaka biće „prepisan“ baš onaj krzneni saputnik koji mu je najpotrebniji. Kotecu stiže u život studentkinje Moe kako bi joj pomogao da preboli težak raskid. Jedan stariji udovac suočiće se sa potisnutim bolom dok vraća odlutalu Mićiko njenim vlasnicima, dok će nepokolebljiva Šaša uneti preokret u život mladića pritisnutog velikim porodičnim očekivanjima. Kroz ove i druge isprepletane sudbine, raznoliki mačji karakteri unose svetlost u usamljenu svakodnevicu.

Šo Išida iznova stvara magičnu i dirljivu priču o neraskidivoj sponi između ljudi i mačaka. Nakon ove knjige, svog ljubimca posmatraćete sasvim drugim očima – a ako ga još uvek nemate, bez sumnje ćete poželeti da otvorite vrata svog doma jednoj mački.

„Zadivljujući uvid u svet mačaka.“ – Foyles

„Roman koji će vas začuditi, ali i duboko dirnuti.“ – Le Journal de Québec

Šta čovek vidi kad putuje – svet, druge ljude ili sebe?

Od američkog Srednjeg zapada do Valparaisa, od Medeljina i Bona do zaleđene beloruske reke i urugvajskih rudnika, Priče s one strane vode čitaoca kroz svet u kojem svaka daljina iznova otvara ista pitanja: gde pripadamo, sa čim smo odrasli i kako se, u tuđini, ponovo prepoznajemo.

Pisane kao tragovi ličnog iskustva, ove priče beleže susrete sa Kinezima koji žive daleko od domovine, sa strancima koji na trenutak postaju bliski, sa ljudima čiji se životi ukrštaju slučajno i neponovljivo.

Sju Cečen piše smireno i precizno, spajajući putopisni realizam sa suptilnim pomacima ka začudnom, u duhu kineskih čudesnih priča i latinoameričkog magijskog realizma.

Njegove pripovetke ne govore o egzotici sveta, već o onome što se sa distance vidi najjasnije: o usamljenosti, nesporazumu, nostalgiji, krhkosti identiteta i potrebi da se, ma gde krenuli, ponovo sretnemo sa sobom.

U novu zbirku autorke ušli su tekstovi nastajali tokom 2023–2024. godine. Zajednička nit koja povezuje priče Jekaterine Ivuškine jeste bezuslovna vera u sutrašnjicu, kao i nada u povoljan rasplet ma koje, pa i najteže životne situacije. Ne gubiti nadu i ne klonuti duhom – tome uče čitaoca junaci ovih pripovedaka.

Koliko je čoveku dovoljno za sreću? Razlog za radost Sonje Urikove je zbirka kratkih priča o junakinjama koje se nalaze, svaka na svoj način, na prekretnicama u životu – devojčice na pragu odrastanja, mlade žene bez jasne perspektive, majke koje dovode u pitanje svoje izbore. Zajedničko im je to što sve one pronađu momenat nade i vedrine, kako u okolnostima u kojima su se zatekle, tako i u sebi samima, presecajući time ustajalu rutinu svog života. Snaga proze Sonje Urikove leži u tome što od svakodnevnih i, naizgled, običnih životnih momenata gradi književnost vrednu pažnje. Bez grandioznih gestova i pretencioznog jezika, Urikova nam otkriva svoj istančani osećaj za detalje i – koliko direktno, toliko i suptilno – ukazuje na iznova zapostavljanu istinu: Ono najvažnije često je skriveno u naizgled nevažnom, neprimećenom i prećutanom. * Sonja Urikova (1988) objavila je veoma zapaženu debitantsku zbirku pripovedaka Živi plotovi (2015), a za drugu knjigu pripovedaka Razlog za radost (2022) osvojila je nagradu Anasoft litera za najbolje prozno delo objavljeno te godine u Slovačkoj.

Nacizam umire upravo tako. Mračno i besmisleno. Sa sobom u grob vodi ogroman broj slučajnih ljudi koji ne dele njegove ideale. Nacista je potpuno svestan da država koju je stvorio uranja u tamu, ali u isto vreme ide do samog kraja, vođen ozloglašenom ,,sudbinom”, mračnom, mističnom silom koja mu govori da ne štedi ništa i nikoga. U suštini, u ovoj mitologiji nema Boga. U njoj postoji samo tama, s kojom on čeka susret, i taj mrak svakim danom sve više raste u njegovoj sitnoj i podloj duši, koju on smatra veoma uzvišenom i herojskom.

Šta povezuje depresivnog mladića koji luta industrijskim predgrađem Dablina, ženu zarobljenu u neobičnom eksperimentu i pisca koji je nestao bez traga?

U zbirci priča Ovo je ritual, Rob Dojl vodi čitaoca kroz mračan, uznemirujući i hipnotišući svet usamljenih pojedinaca koji tragaju za smislom u vremenu otuđenosti, izgubljenih ideala i emocionalne nesigurnosti. Njegovi junaci kreću se između Dablina, Barselone i drugih evropskih gradova, kroz noćne klubove, privremene stanove i neizvesne puteve, pokušavajući da pronađu sebe u svetu koji im stalno izmiče.

Prožete filozofskim pitanjima, posebno mislima Fridriha Ničea, ove priče istražuju granice između stvarnosti i priviđenja, želje i opsesije, slobode i samouništenja. Dojl bez zadrške piše o ljubavi, seksualnosti, zavisnostima, umetnosti i psihološkim ponorima savremenog čoveka.

Posebno mesto u zbirci zauzimaju priče o piscima – talentovanim, neuspelim, zaboravljenim ili opsednutim sopstvenim stvaralaštvom. Kroz njihove sudbine autor istražuje cenu umetničkog života, krhkost identiteta i tanku liniju između fikcije i stvarnosti.

Provokativna, atmosferična i intelektualno izazovna, Ovo je ritual predstavlja izuzetnu zbirku priča o autsajderima, umetnicima i izgubljenim generacijama koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu punom neizvesnosti.

Otkrijte tajni univerzum tango plesa kroz 24 priče najvećih majstora latinoameričke književnosti.

Tamo gde počinje tango, između dodira i tišine, nastala je „Milonga strasnih senki: I to je tango“ – jedinstvena zbirka priča koja spaja strast, tugu, melanholiju i filozofiju života. Priređivači Ksenija Bilbija i Branko Anđić okupili su na jednom mestu vrhunske savremene hispanoameričke autore i autorke kako bi vam otkrili da je tango mnogo više od plesa; to je pogled na svet koji je istovremeno protivrečan, složen i neodoljivo zavodljiv.

Ova antologija donosi dvadeset četiri izuzetne priče koje potpisuju kultni pisci i spisateljice, od književnih gromada poput Horhea Luisa Borhesa i Hulija Kortasara, pa sve do sjajnih savremenih glasova kao što su Ana Marija Šua i Luisa Valensuela.

Svaka priča u knjizi otvara se jednim ključnim pojmom tango kulture: Cabeceo-Pogled koji diskretno poziva na igru; Bandoneon-Instrument čija melanholija nosi celu jednu filozofiju preživljavanja.

Priče o susretima i mimoilaženjima, o prkosu i onome što ostaje neizgovoreno između dva tela u pokretu.

„Milonga strasnih senki“ na magičan način povezuje Latinsku Ameriku i Balkan. Ona otkriva duboku, tajanstvenu srodnost naših senzibiliteta, pokazujući da je tango univerzalan jezik svih onih koji vole, gube, odlaze i iznova počinju. Kako je jednom rečeno, tango je „tužna misao koja se pleše“, ali u ovim pričama on je i prkosni, pulsirajući čin samog života.

„Za sve koji veruju da se najdublje istine ne nalaze u istorijskim knjigama, već u muzici, telu i tišini između dva koraka – ovo je knjiga koja se ne čita, već oseća.“

Dobitnica Pulicerove nagrade i autorka kultnog romana Ubiti pticu rugalicu, Harper Li ponovo osvaja čitaoce zbirkom pripovedaka i eseja koja otkriva manje poznatu stranu njenog književnog stvaralaštva.


Pred čitaocima se nalazi zbirka nedavno pronađenih kratkih priča, zajedno sa ranije objavljivanim esejima i tekstovima iz časopisa, koja pruža dragocen uvid u razvoj jednog od najvažnijih književnih glasova američke literature.

Iako je zauvek obeležila književnost nezaboravnim likovima iz romana Ubiti pticu rugalicu, kao i složenim prikazom američkog juga u romanu Idi postavi stražara, Harper Li je manje poznata kao mlada autorka koja je uporno pisala priče nadajući se objavljivanju u časopisima, ili kao pronicljiva esejistkinja čiji su tekstovi izlazili u magazinu Vogue.


Zemlja slatke večnosti objedinjuje njenu ranu kratku prozu i kasnije publicističke radove, stvarajući jedinstvenu književnu celinu koja osvetljava teme i motive kojima se autorka vraćala tokom čitavog života. Od uspomena na detinjstvo u Alabami, preko njenih iskustava na Menhetnu sredinom dvadesetog veka, do promišljanja o politici, jednakosti, umetnosti, ljubavi i stvaralaštvu - ova zbirka donosi intiman i autentičan portret književnice čije delo i danas snažno odjekuje.


Posebnu vrednost knjizi daje uvod Kejsi Kep, zvanične biografkinje Harper Li, koja čitaocima pruža dodatni kontekst i povezuje ove tekstove sa privatnim životom autorke i njenim najpoznatijim romanima.