PRIRUČNIK ZA ČISTAČICE odabrane priče

U zbirci “Priručnik za čistačice” sabrana su najbolja ostvarenja legendarne američke književnice i pripovedača Lusije Berlin. Sa odsečnošću koja podseća Rejmonda Karvera, s šaljivošću jedne Grejs Pejli, kao i sa sopstvenom smešom domišljatosti i melanholije, Berlin kroz žanr autofikcije stvara čudesa od svakodnevnih časova otkrovenja, lepote i patnje, projavljenim što u perionicama veša, što u kućama na osami u zabitima američkog Jugozapada, što u staništima višeg građanskog sloja u Bej Eriji, među operaterima u telefonskim centralama, samohranim majkama, stoperima, posrnulim hrišćanima, alkoholičarima, narkomanima, … Priče u “Priručniku za čistačice” su međusobno povezane pre svega unikatnom osećajnošću osobe koja ih pripoveda, osobe koja ih je proživela, i gotovo su sve ispripovedane u prvom licu, na beskompromisan, neulepšavajući način, a svaka od njih je i dokaz maestralnog pripovedačkog umeća Lusije Berlin.
Budući da je “Priručnik za čistačice” objavljen posthumno, zbirka zbog propozicija nije mogla da uđe u konkurenciju za većinu prestižnih nagrada, ali je ipak osvojila Nagradu Kalifornije za knjigu fikcije 2015 i bila te iste godine uvrštena u najuži izbor za nagradu “Kirkus” i među deset najboljih knjiga godine po izboru “Njujork tajms buk rivjua”.

*

Književni uzor Lusije Berlin svakako je Čehov, ali ima ih i van literarnog sveta – to je i produženi solo u džezu, sa svim svojim usponima, meandrima i nišama. Reč je o pisanju visokog reda.
Avgust Klajncaler, London Review of Books
 
Kroz „Priručnik za čistačice” svedočimo izranjanju važnog imena američke književnosti, u svoje vreme mahom nepravedno zapostavljenog. Pripovetke Lusije Berlin čine da ostajemo zatečeni začudnošću ljudskih sudbina. Ona je prava stvar. Njene priče poniru kroz gradove, atmosfere i umove.
Dvajt Garner, The New York Times
 
Neki od pisaca kratkih priča – Čehov, Alis Manro, Vilijam Trevor – prikradaju ti se iza leđa, nežno te tapšući po ramenu: „Dođi”, mrmljaju, „poslušaj šta imam da kažem.” Lusija Berlin te pak vrti oko malog prsta, obara na zemlju, zabijajući ti lice u blato: „Ima da nas slušaš, makar i na silu”, urlaju njene priče. Ali, zašto bi nas uopšte prisiljavala, dušo?… U Lusijinim pričama često se pruža druga prilika. Čitaoci sada imaju novu šansu da se suoče s njima: komadićima života, ižvakanim i ispljunutim poput duvana, gorke i raskošne arome. (…) Priče Lusije Berlin takve su da bi, tokom kišne noći, uz piće na parkingu, neka žena iz pesme Toma Vejtsa mogla da ih ispriča muškarcu kog je tek upoznala.
Rut Frenklin, The New York Times Book Review
 
Samo počni da čitaš neku pripovetku Lusije Berlin i odmah će ti biti jasno da si u prisustvu jedinstvene i blistave književne sile… Ova zbirka konačno je izvodi na svetlost dana, postavljajući je rame uz rame s njenim savremenicima, poput Grejs Pejli… Berlin je izvanredno uigrana pred stihijom života, bolom i zadovoljstvom, ljudskom krhkošću i žilavošću… Ona neustrašivo ogoljava jezivu i sasvim proizvoljnu svirepost i nepravdu postojanja, dramatizujući ono što jedna od naratorki iz njenih priča naziva „periodima intenzivne sreće u najživljim bojama i periodima užasa i straha”. Ovo je izuzetno značajna zbirka živih, britkih, uvrnuto duhovitih i duboko saosećajnih virtuoznih pripovedaka .
Dona Simen, Booklist