Alek Popov se, u svom maniru, otvoreno ismeva pojedinim bugarskim, ali i slovenskim osobinama, a njegovi dobro znani motivi – opšta nekultura, neznanje, nepoštenje, (ne)snalaženje, bahatost – ptisutni su i u svim pričama Nivoa za napredne. Uz to, još su im pridodati i kafkijanski zapleti i neočekivana rešenja.
U britkoj kritici bugarskog mentaliteta, Popov ne štedi ni sveobećavajući Zapad (naročito u pričama koje se bave prostorom bivše Jugoslavije). Ta autorova oštrina i gruba iskrenost ponekad su prosvetljujuće, a uvek duhovite – do suza; no beskompromisnost cinizma, ironije i crnog humora ponekad dovedenog do nelagode, zalečena je jasnom dobronamernošću i željom da ljudi i svet oko njih – budu bolji. Autor, ipak, kao da nam poručuje da taj proces teče veoma teško i sporo. Da li zato što je to zaista tako, ili samo zato da bi sebi obezbedio još dovoljno materijala za ismevanje a zarad dobrobiti čitaoca i njegove književne zabave?
