Proizvodi

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Novi Barnum se nastavlja na dve prethodne knjige Alesandra Barika (Barnum 1 i Barnum 2) iz poslednje decenije dvadesetog veka. Širok je spektar interesovanja ovog pisca u ulozi publiciste, kolumniste i putopisca; od reforme spektakla, škole kao video-igrice, prednosti priča, gradilišta Morganove biblioteke, Renca Pjana, Sto pedeset milja Indijanapolisa, slike Vivijen Majer, Uelbekovih provokacija, zaostavštine Umberta Eka i nasledstva Gabrijela Garsije Markesa. Nema jasne granice između proze Alesandra Barika i novinskih članaka i eseja sakupljenih u ovoj knjizi.'

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.

Plašim se da je smisao života otimanje života samom sebi Setio sam se jedne stvari koju sam naučio od starih: navedi ih da govore o onome što stvarno znaju i shvatićeš šta misle o svetu [...] Postoje dve-tri stvari koje poznajem i koje neprestano volim. Jedna od njih su knjige. Jednog dana mi je pala na pamet ova zamisao: ako bih samo seo da govorim o njima, uzimajući ih jednu po jednu, samo one lepe, ne prekidajući ni na trenutak – iz toga bi, pre svega, proisteklo izvesno poimanje sveta. S velikim izgledima da bude moje.   

Očekivali smo sijaset stvari od života, nismo ostvarili ništa, vrtimo se dole oko nule, i to radimo u šupku gde nas veličanstveni vodopad svakodnevno podseća da je beda lјudski izum, a veličina normalan tok stvari sveta. Tom Smit i Džeri Veson susreli su se nedaleko od Nijagarinih vodopada 1902. godine. U njihovim imenima i prezimenima nalazi se sudbina neobičnog poduhvata. A ideja dolazi sa Rejčel, veoma mladom novinarkom, koja želi priču za pamćenje i koja zna da može da napiše tu priču. Potreban joj je podvig koji bi pobedio banalnost života, i ona je spremna. Smit i Veson, pustolovi i lopovi, neophodni su za realizaciju misije iznikle iz mašte, avanturizma i bunta jedne mlade devojke. Dovolјno je bure piva pa da vas ponesu struja i opijenost vodenim ambisom. Niko to nikada nije uradio. Niko se nije spustio niz Nijagarine vodopade u buretu piva. Vest se širi. Ljudi stižu. Svet je spreman. Posle 21. juna 1902. svi će znati ime Rejčel Grin. Da li će ona biti ta koja će ispričati priču?

Da li je mogla da uradi nešto drugo osim da ih mrzi? Ako nemate budućnost, mržnja je instinkt. Bizarna porodica, čekanje koje se poklapa s magijom uzrastanja u čudnoj lepoti i maštanjem o očekivanom, erotičnost, inteligencija čula, alegorijski otkloni od stvarnosti... Sve to čini priču o Nevesti, „Alisi bez čuda“ (Roberto Kazali), devojci koja je dala svečano obećanje da će se udati za Sina, koga, međutim, nema. U Engleskoj je, u poseti fabrikama tekstila. Ali to ovu udaju ne dovodi u pitanje. Mlada Nevesta se venčava s karmičkim nemirima čitave familije, s nasledstvom čekanja i neizvesnošću svakog novog dana. Skromni batler Modesto luta okolo, tačan i kristalan poput svog neverbalnog jezika, čuvajući ritual zajednice. Stric je u magli sna koja ga ne napušta ni tokom teniskih mečeva. Ćerka svoju lepotu nosi u telu bogalјa. Otac, blag i čvrst, svakog četvrtka odlazi u grad. Majka živi u auri svoje mitološke lepote. Svi oni spajaju se u dugim trenucima čekanja nekoga za koga više nisu ni sigurni da će doći. Netaknuti kućni obredi i rituali, navike, posebno bogati beskrajni doručci, život postavlјaju u kontekst nepromenlјivosti, ali i nasuprot strepnji, mukama noćnih sati i čekanju koje postaje samo sebi svrha. Mlada Nevesta je knjiga napisana u dahu, sa idejom da čitaoca nikako ne ostavi po strani. Svaki čitalac koji očekuje trenutno zadovolјstvo ili trivijalni rasplet ove duboke drame biće razočaran.

Virdžinijan je bio parobrod koji je u godinama između dva rata špartao između Evrope i Amerike, sa svojim tovarom koji se sastojao od milijardera, emigranata i raznoraznih čudaka. Kažu da je na Virdžinijanu svake večeri svirao jedan izuzetan pijanista, koji je imao zadivljujuću tehniku i bio kadar da svira neku muziku koja pre nije postojala, čudesno lepu. Kažu da je njegova priča bila luda, da je rođen na tom brodu i da sa njega nikada nije sišao. Kažu da niko nije znao zašto.Pisan u formi monologa, ovo je prvi pozorišni tekst Alesandra Barika.

Ovaj tekst ima neobičnu genezu. Napisao sam ga između maja i oktobra 2006, u jednom za mene prilično mahnitom ritmu. Svakih pet-šest dana objavljivao sam po jedan nastavak u Republici. Verovatno bih, da sam odlučio da napišem normalnu esejističku knjigu, koristio drugačiji jezik, više obrazlagao, više promišljao, i, pošto bih mogao da se vraćam unazad i ispravljam, bolje struktuirao građu izlaganja. Ali, dopalo mi se da pišem kao u nekoj vrsti direktnog prenosa, pred očima ćitalaca, usredsre|en više na što brže definisanje misli, nego na promišljanje o konačnom izgledu objavljenog teksta.

Ultimo Pari je dečak koji je proveo život pokušavajuci da dovede svet u red. Imao je pet godina kada je video prvi automobil, devetnaest kada je preživeo poraz u Kobaridu, dvadeset pet kada je sreo ljubav svog života, i mnogo više onog dana kada je umro, u jednoj dalekoj zemlji. OVA PRIČA je njegova priča.

Postoji li zaista taj neprijatelj zvani globalizacija koji iz korena menja našu stvarnost? Šta podrazumevamo pod tim terminom? Da li globalizacija stvara ideje koje menjaju tok događaja ili stvara događaje koji menjaju naš način razmišljanja? Alesandro Bariko od početka zauzima precizan stav: ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo. Zbog toga autor, preko niza intrigantnih pitanja i brojnih primera, istražuje percepciju ovog fenomena koji smo uobičajili da nazivamo globalizacijom.

Kao devojčica, Nina je bila svedok smrti oca i brata, koji su ubijeni iz osvete. Šćućurena u svom skrovištu, ona jedina uspeva da se spase. Mnogo godina kasnije, slučajno sreće Tita, jednog od učesnika zločina. Njih dvoje oživljavaju uspomene na događaj koji im je oboma zauvek izmenio život. Prošlost se na neobičan način ponavlja, ali ovoga puta – bez krvi.