Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.
Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.
„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.
U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.
Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.
