Proizvodi

Oglašen kao jedan od najznačajnijih dramskih pisaca u istoriji srpske književnosti, Dušan Kovačević se potvrdio kao pisac svih osnovnih književnih žanrova.
Drugi tom Izabranih dela Dušana Kovačevića predstavlja izbor iz piščevih nedramskih žanrova.
Od romana Bila jednom jedna zemlja i priča o srpskim podelama do pesama u kojima se napokon otkriva ko to tamo peva, od političke publicistike do autobiografskih eseja u kojima se život, književnost i pozorište pokazuju u nerazmrsivom odnosu, od filmskih portreta o velikim umetnicima s kojima je delio pozorišnu scenu, filmski kadar i neponovljivi život prijateljstva i iskušenja do eseja o pozorišnoj umetnosti i ličnoj „radionici pozorišnih priča“.
Postoje dva objedinjujuča faktora koja piščev opus predstavljaju kao celinu. Jedno je model priče kao formativne osnove svih žanrova Dušana Kovačevića. Drugo je iskošena, ironijom prožeta predstava sveta.
Ostvarujući se u različitim žanrovima, Kovačevićeva „radionica pozorišnih priča“ ostaje otvorenih čula za iskustvo neposredne stvarnosti i za stvarnost proživljenog iskustva. To iskustvo potom prerasta u priču kao oblik razumevanja čiji je ključni saveznik smeh. Čas dubok i katarzičan, čas gorak i otrežnjujući.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Knjiga donosi deset zanimljivih priča o ljudima koji su ostavili trag u autorovom životu.

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ Ljubomir Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ Nebojša Bradić

Hipnoza jedne ljubavi
i najnovija drama
Udovica živog čoveka

Drame 5

U ovoj, petoj knjizi Kovačevićevih drama objavljuje se prvi put njegova najnovija crna komedija Udovica živog čoveka, priča o porodičnom nasilju, nasilju nad ženama, univerzalna priča prisutna u svim segmentima društva. Uz to, čitaoci će imati priliku da uživaju u tekstu lirske drame Hipnoza jedne ljubavi, kao i najpopularnijeg i najčešće izvođenog Kovačevićevog komada Profesionalac, drame o piscu i njegovom uhodi, penzionisanom policajcu, koji ga je tajno pratio godinama… Komad je nastao, kako nas sam autor obaveštava, pošto ga je svojevremeno pozvao telefonom „zabrinuti čovek iz inostranstva“, a razgovor je uskoro počeo da liči na razgovor sa islednikom u policijskoj stanici…

„Porodična razorenost i disfunkcionalni odnosi među njenim članovima u drami Profesionalac prerastaju u društveno-politički sukob naših i vaših i vode ka potpunoj odrođenosti protagonista… Navedeni sukob dokazuje prisutnost protivrečja ideologije i čoveka, pojedinca koji pokušava da se izbori sa sistemom, ali bezuspešno, jer ta borba podseća na atmosferu Procesa koji će neminovno biti dugovečan i poražavajući, što se i obistinilo. – Zorana Z. Ćupić

„Profesionalac je smešna, tužna i u svakom slučaju uznemirujuća komedija u kojoj se prepliću uzdržani optimizam prema raspadu stare diktature sa neizvesnom budućnošću. Komad obiluje kafkijanskim, grotesknim humorom...“ – Times

„Iako je Profesionalac politički obojen komad, u pitanju je predivna priča, koja može biti podjednako pogodna za svaki medij. Priča o dva čoveka, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznađe i ljudskost – univerzalna je tema. Zaista sam uživao.“ – Robert Redford

Ova svojevrsna pesnička autobiografija Dušana Kovačevića ne sadrži samo pesme, koje će mnogi prepoznati iz njegovih drama, predstava i filmova, nego i komentare, zapise, pa i čitave priče koje se oko tih pesama pletu. Autor sa čitaocima deli svoje uspomene na okolnosti pod kojim su te pesme nastale i istovremeno ih upoznaje sa njihovim interpretatorima – glumcima, pevačima, kantautorima – u vreme kada su se pripremale za izvođenje. Podeljena u četiri „ciklusa“ (Ko to tamo peva, Dvanaest pesama za dvanaest meseci, Nije loše biti čovek, Iz porodičnog albuma), ova zbirka pesničkih slika (koju je izuzetno duhovito ilustrovao Goran Ratković) podsetiće ljubitelje Kovačevićevih oporo-humornih i ponekad fantastičnih komada na opsesije i naravi njegovih junaka, kao i na vreme i prilike kada su Kovačevićevi komadi i pesme u njima nastajali.

Sabirni centar // Generalna proba samoubistva // Život u tesnim cipelama // Kumovi

Drame 3

„Tek kad umre, čovek sazna s kim je život proveo.“ Sabirni centar

Kao svaki veliki dar Duško Kovačević nas svakom novom dramom iznenadi. Sve je na prvi pogled u njegovim Kumovima, recimo, komediji svakodnevne tragedije, kao u svakoj njegovoj dosadašnjoj drami, sazdano od duhovitog dijaloga, sa jarkim ličnostima koji tu oko nas žive neki svoj aktuelni život. Reklo bi se da je Duško Branislav Nušić našeg vremena, rasni komediograf, satiričar sa merom, bez deformacija sfernog ogledala. Jovan Ćirilov

Za razliku od Topalovića iz Maratonaca, koji decenijama preprodaju iste mrtvačke kovčege, ostajući u okvirima sitne familijarne manufakture, njihovi bliski rođaci, junaci komada Generalna proba samoubistva, tri ekscentrična brata, kapetan rečne plovidbe, kontroverzni biznismen i suludi psihijatar, bez obzira na to da li su baš to za šta se izdaju da jesu, umešani su u velike svetske poslove, u trgovinu ljudima i ljudskim organima, onima čiji su samoubilački naum osujetili… Vladimir Stamenković

Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne“ događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište – Maratonci trče počasni krug. Pisao sam je dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema. Pisao sam je kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napustim „pogrebnu državu“. Kad sam je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija, ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom, ironijom, cinizmom i crnim humorom; crnim kao moja osećanja tih godina, u takvoj državi.

Dušan Kovačević

„Svet koji slika Kovačević jeste smešan ali se sa njim ne pravi humoristički kompromis. Radovan je opasan u svojoj neprilagođenosti i skučenosti shvatanja, Topalovići završavaju dramu u automobilu gazeći sve živo pred sobom, a preko zatamnjenih, crnohumornih preliva njegovih tekstova stiže do nas turobna dijagnoza o nesolidnosti jednog mentaliteta, pa čak i čoveka uopšte.“

Slobodan Selenić

„Maratonci, sa žestinom za koju je sposoban samo mlad čovek u potrazi za jednim novim romantizmom, akumuliraju idiotizam palanačkog patrijarhalnog duha koji, izgubivši sva pozitivna istorijska svojstva, negde na mrtvom koloseku proizvodi čudovišta poput Topalovića i komp.“
Muharem Pervić

Kako se Srbi množe deljenjem.

U ovoj satiričnoj nabrajalici srpskih podela Dušan Kovačević na sebi svojstven način, duhovito i neuvijeno, podseća nas u koliko smo se kolona svrstali i koliko nas ima istih a toliko različitih: nebeski i ovozemaljski Srbi, proistočni i prozapadni, patriote i izdajnici, racionalni i iracionalni, oslobodioci i oslobođeni, na –ić, –ov, –ac, –ski, –go i –ač, kosovski i crnogorski, bosanski i hrvatski, podunavski i posavski, podrinski i pomoravski… i još mnogo drugih i drukčijih.

Pomenute podele Kovačević sagledava kao nasleđe vekovnih i neprolaznih srpskih međusobica, pa dok čitamo ove apsurdne redove uviđamo kao u kakvoj groteski koliko su srpske svađe besmislene i štetne i, istovremeno, koliko usađene u srpski mentalitet.

Podjednako sarkastičan u prozi kao i u svojim dramama i crnim komedijama, pisac Dvadeset srpskih podela istovremeno će zasmejati i zabrinuti svoje čitaoce – svaka od dvadeset priča jedna je nova opomena nastala iz zapitanosti nad sudbinom svog naroda.

Novo izdanje izabranih dela našeg najvećeg živog dramskog pisca!

Poslednja, peta knjiga Sabranih dela našeg najznačajnijeg savremenog dramskog pisca, akademika Dušana Kovačevića, sadrži i četiri poslednja njegova dramska teksta: Ponoćna pošta; Generalna proba samoubistva; Život u tesnim cipelama i Kumovi. I ova dela, nastala u periodu i okolnostima, koja su značajno i sudbonosno promenila društvenu i ličnu životnu paradigmu, ne samo autoru, pokazuju i potvrđuju zašto se Dušan Kovačević može smatrati nastavljačem središne komediografske linije u srpskoj književnosti, koju je započeo Sterija, a slavu joj u zemlji, ali i u inostranstvu, doneo Branislav Nušić, da bi joj u periodu od 1945. do 1990. godine, poseban ton dao Aleksandar Popović. Tu liniju komične atmosfere i satiričnog tona, na poseban način je nastavio mladi student dramaturgije Dušan Kovačević, koji je već svojim komadima oduševio publiku i duboko zamislio kritičare. Svedočeći o svakodnevnima mukama našeg čoveka, u nenaklonjenim dnevnim vrtlozima istorije, o njegovim sklonostima i manama, o njegovim pokušajima da se u svemu snađe, Kovačević je otkrio i kaptirao neočekivane duhovne izvore sveta u kojem odrastao i uzdigao ga nad mnogim svetovima. Zato su mnoge replike iz njegovih drama danas opšta mesta u svakodnevnom razgovoru na srpskom jeziku, a njegove drame najvažniji uvidi o duhu vremena i sveta, koji se protegao do današnjih dana.

Dramski opus Dušana Kovačevića, obeležio je ne samo zlatno vreme beogradskih pozorišta, od kojih je jedno nosilo nezvaničnu titulu „najavangardnijeg na Istoku. Kovačević je pored toga bio dramaturg na beogradskoj televiziji, zatim i profesor na Odseku za dramaturgiju na beogradskoj pozorišnoj akademiji. Bio je i reditelj filmova na osnovu sopstvenih scenarija. Dugo je bio i na čelu jednog od najpoznatijih beogradskih teatara. U predgovoru ovih Sabranih dela, kao najvažniji razlog za nastajanje ovih dramskih tekstova, Kovačević navodi - ljudski osmeh. Smeh u njegovim tekstovima nije ni lak ni lagan, niti je sam autor do njega tako i dolazio. Ali celokupno originalno Kovačevićevo delo je suštinski ozareno ljudskim smehom i to je sigurno jedan od najvećih razloga što će ono nadživeti vreme u kojem je nastalo. U četvrtoj knjizi Sabranih dela Dušana Kovačevića nalaze se drame koje su obeležile kraj proteklog i početak ovog veka, vreme koje mu je dalo novi stvaralački impuls, ali jarko i obeležilo naše živote.

Dušan Kovačević, sem što je uživao simpatije i opštu popularnost kod pozorišne i filmske publike, postavši najpre dopisni, a 2010. godine i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, ostvario je tako i najviše i najveće priznanje koje u nas, neko ko se bavi stvaralaštvom i umetnošću, može osvojiti. Jedan od razloga je i u činjenici da je za razumevanje novije istorije našeg društva dovoljno pogledati ili pročitati neku od najznačajnijih Kovačevićevih drama. One su tako postale važnije i ilustrativnije od hiljada stranica naučnih studija raznih vrsta o tom periodu. Duh vremena koji je svoje veliko istorijsko finale doživeo znamenitim padom berlinskog zida, Kovačević je na izuzetan način oslikao u „Profesionalcu“, koji mu je doneo novu slavu i razna izvođenja širom sveta. U trećoj knjizi sabranih dela, sem ove drame nalaze se i : Sveti Georgije ubiva aždahu, Klaustrobična komedija i Urnebesna tragedija.

Roman o ljudima koji žive u podrumu, prevareni da Drugi svetski rat nije završen, a kada izađu napolje, dospeće usred ovovremenog jugoslovenskog rata. Iz ovog romana o podrumskoj karti Evrope proistekao je Kusturičev film "Underground".

Srpska književnost u kojoj drama upadljivo zaostaje za lirikom i prozom, dobila je sa Dušanom Kovačevićem (1948) značajnog dramskog pisca koji svojim još uvek nezaokruženim opusom staje uz bok najznačajnijih - Sterije i Nušića. Kovačevićevo dramsko delo, međutim, već do sada je pokazalo mnogo širi raspon od Sterijinog i, naročito, Nušićevog, od mladalačkih burlesknih komedija “Radovan treći” i “Maratonci trče počasni krug” do zrelih, ozbiljnih komada s elementima humora, kao što su “Balkanski špijun” i “Profesionalac”. Komička osnova Kovačevićeve drame “Balkanski špijun” najlakše se prepoznaje kada se u njoj otkriju obrisi jedne starije, u srpskoj književnosti gotovo kanonske komedije - Nušićevog “Sumnjivog lica”. Kao i Ilija Čvorović u “Balkanskom špijunu”, i sreski načenik Jerotije Pantić u” Sumnjivom licu” uhodi i hapsi lažnog špijuna koji je, u stvari, tajni verenik njegove kćeri. Iako su obrisi zapleta u obe drame vrlo slični, razlika između njih pokazuje koliko se Kovačević u “Balkanskom špijunu” udaljio od tradicionalnog komičnog obrasca i kako se preobražajem zapleta približio tragikomediji, dominantnom dramskom žanru druge polovine dvadesetog veka.