"Nisi me ni primetila, Ameli.
Zaspah, ali i san je trajao dugo baš kao i život. Dugo, dovoljno dugo da zaboli do suza, do krvi. Dugo da me podseti šta imam, šta nemam, šta želim i šta nikada neću imati. Dugo, da ne poželim više da sanjam, već samo da dišem i ne mislim o koracima, o pogledima, o budućnosti.
Bila si mi san i budućnost, Ameli.
San koji je iščezao u snu... Ali koga briga kad ni sna nema više, zar ne Ameli?
Sve je rečeno, Ameli."
Slavica Milošević ima 23 godine, poseduje interesovanje za sopstveno vreme, u kome obitava, osuđuje, kritikuje i brani se od ovovremenskog ludila strašnim oružjem – osećajnošću i intelektom...
Posebno verujem darovitosti i energiji, poput Slavičine, koja nije „zagađena“ egoizmom i hipokrizijom, no na DonKihotovski način osvaja čitaoca...
Pred sobom imamo, naizgled, čudnu literarnu formu sa mnoštvom jakih asocijacija... lično sam, čitajući rukopis, doživeo asocijacije na: Tagoru, Kortasara, Kiša...
