Proizvodi

Rusalka je, za razliku od trilogije Baš Čelik, priča o izazovima koji nisu toliko jasno omeđeni vrednosnim dihotomijama između Dobra i Zla, i upravo stoga, opasniji. Težište ovog romana je Ljubav u svojim beskonačnim varijetetima, koja često ume prevariti i zavesti, otupiti oštricu duha, a pogotovo tela koje se suviše lako preda slastima uživanja i hedonizma. U ljubavnom trouglu između podle Alavale, lukave i ne dvolične, nego stolične i Devanine rusalke, anesteziran veštičjim pohotnim i putenim zahtevima prve, i ljubavlju bića iza smrti, ni mrtve ni žive, ali svakako večne, carević se povremeno prepušta hedonističkom zaboravu, daleko od uništenih ljudskih naseobina, i još udaljeniji od svega što znači ljudskost. Ipak, kao iz ružnog sna svako malo ga probode misao o njegovoj životnoj misiji i obavezama koje je preuzeo, koja ga, uprkos svemu, pokreće na akciju i povratak svom rodu i – samom sebi.

Rusalka, kao i trilogija Baš Čelik, nije roman razonode već duboko iskustvo koje nas budi, povremeno šokira i menja iz korena. To je ona vrsta literature koja je, kao što je Kafka u svom pismu prijatelju Oskaru Polaku napisao „sekira za zaleđeno more u nama”. Rusalka je jedna od preko potrebnih sekira u našem anesteziranom vremenu u kom nam se različitim vidovima manipulacije, nameće površnost, lakoća, sreća i (samo)zadovoljstvo kao način borbe sa stresom, očajanjem, bolestima, i o(p)stankom u kojima se, neosetno razgrađuju ljudske vrednosti i stvara svet Neljudskog poput ovog u delu pred vama.

Takve knjige mogu da pišu samo veliki pisci, a Aleksandar Stamenković to definitivno jeste. On pripada retkom krugu savremenih pisaca koji se slovenskoj mitološkoj baštini ne vraćaju iz nostalgije, već iz uverenja da se u njoj nalaze odgovori na neka od najvažnijih pitanja savremenog čoveka. Zato njegovi romani nisu puka fantastična proza, već književna težnja da se obnovi izgubljena veza između mita, jezika i identiteta.

Posle velikog interesovanja čitalaca za knjigu "Gospar Mato Gracić” čiji je tiraž prodat za nepunu godinu, pred čitaocima je knjiga “Mato Gracić i dubrovački Srbi katolici”.

I ovo izdanje bavi se istorijom Srba u Dubrovniku na naučno-popularan način, proširujući temu na sudbine Srba katolika u celoj Dalmaciji i Boki kotorskoj, kao i njihovu međusobnu povezanost i vezanost za Srbiju.

U knjizi “Mato Gracić i dubrovački Srbi katolici” izneto je dosta novih istorijskih podataka i činjenica koje će izvesno biti zanimljive zainteresovanoj ali često nedovoljno ili nimalo upućenoj javnosti u sve ono što su kao trag ostavili ljudi čija imena nose pojedine ulice i delovi gradova u Srbiji, a koji su neopravdano pali u zaborav, što zbog dinamičnih istorijskih promena, što zbog oskudne građe koja je često nestajala u ratnim vihorima.

Postojanje Srba rimokatolika minimiziraju i pokušavaju da ospore mnogi. I među Srbima ima onih koji su mišljenja da Srbi katolici nisu mogli da budu Srbi jer nisu pravoslavne vere!

Gotovo ceo život dr Mato Gracić je posvetio jačanju srpskokatoličkog pokreta u Dubrovniku, u to vreme respektabilnog kulturnog i političkog pokreta sa prepoznatljivim nacionalnim, kulturnim utemeljenjima i izuzetne intelektualne snage.

Slučaj dr Gracića je metafora pomalo zaboravljenih, snažnih, često dramatičnih i tragičnih sudbina rimokatoličkih Srba koji su platili visoku cenu svoje ljubavi prema srpstvu.