Proizvodi

Kada Tereza iz Avile piše, svaka stranica nosi neizbrisiv otisak njene snažne i živahne ličnosti. Za Špance nema pisca čija ličnost sebe prevodi u jezik neposrednije i intenzivnije od Tereze, zato što gotovo uopšte ne obraća pažnju na književne konvencije, kao i zato što ni u čemu od onoga što je napisala nije mogla da sakrije svoju snažnu individualnost. Put savršenstva stalno nas podseća da njegov autor žena koja je, kada bi jednom donela odluku, ostajala pri toj odluci bez obzira na posledice: njen jezik i njeno pismo jasno o tome svedoče.

... Rableove tekstove s pravom smatraju za "kanonske tekstove za mehanizam smeha". Rable se ovde prerušava u lažnog i veselog astrologa.
Uprkos nesumnjivoj složenosti i ezoteričkoj slojevitosti, Rableov tekst nikada ne gubi na čitljivosti, sve nas učeći da govorimo slobodno. krepeći nas u oskudicama i iskušenjima života...

... Poput Borhesa, Rable katkad izmišlja autore ili citate, katkad je u tome verodostojan, a katkad stvarnim autorima pripisuje reči koje oni zapravo nisu napisali, u neponovljivoj kombinaciji erudicije, smeha i fantastike...

Poput Ugledanja na Hrista Tome Kempijskog, Oblak nespoznavanja potekao je iz doba kada je zapadnohrišćanski misticizam bio u punom procvatu. Ličnost autora, najverovatnije Engleza iz poznog 14. veka, istražuje puteve traganja za Bogom kroz oblak nespoznavanja koji leži između Boga i čoveka.

Vladimir Kršljanin (1960.) spada u filozofe istorije i geopolitike, koji imaju ugled i značaj ne samo u srpskim, već i u ruskim i drugim okvirima. Putin mu je dodelio rusko državljanstvo „za osobite zasluge“, a Lavrov odlikovanje „Za doprinos međunarodnoj saradnji“. Za knjigu „Novi svet“, koja je prevedena na ruski i čiji je ovo drugi nastavak, dobio je nagradu „Zlatni vitez“.

Kršljanin je mislilac tranzicije Starog u Novi svet, koji pokušava da zahvati materijalnu i duhovnu suštinu ovog prelaza i promene: od zločina i destrukcije ka čovekoljublju i stvaralaštvu. Na svetskom konsenzusu u osudi fašizma, stvaranju UN i važećeg međunarodnog prava, temelji se današnja svetska većina i Novi svet. Onog trenutka kada bude prisiljen na mir, Zapad će izgubiti poslednje mehanizme globalnog delovanja, i prestaće da bude pretnja. U toj borbi, posebno mesto i ulogu imaju Srbija i Rusija i njihovo bratstvo.

Romanopisac Robert Muzil je tekst O gluposti smatrao jednim od svojih najvažnijih radova. U klasičnoj misli njegova tema je bezmalo bila tabu. Ko bi želeo da bude glup ako glupost ne bi toliko ličila na obdarenost i savršenstvo? A i danas je glupost, u okrilju mutacije moderne svesti, na visokoj ceni.

De Kvinsijeva filozofska proza, jasno i sažeto, duhovito i s neočekivanim i izazovnim argumentima, kroz ironijski dijalog sa Imanuelom Kantom, poziva na razmišljanje o procvatu čovekovog razumevanja i napretku u saznavanju.

Stotinak godina posle prve pojave ove knjige o filozofiji i teologiji, ona ostaje jedno od najvažnijih dela intelektualne istorije dvadesetog veka. Razmatrajući naš odnos s drugim i s Bogom, Martin Buber je nezaobilazan mislilac nemačke filozofije u judeo-hrišćanskoj tradiciji modernih vremena.

Ko nije počitao ništa od Valtera Benjamina, jednog od najoriginalnijih mislilaca i pisaca evropskog duha, može samo da se kaje. Ovo je prilika da se sa ovom knjigom uverite šta dobijate od njenog izuzetnog autora u horizontu teorije kulture. To vam je poklon bez premca. Dar od dalekosežnih uvida večito novih.

Kapitalno istorigrafsko delo, ruskog i sovjetskog istoričara, Borisa D. Grekova, "Kijevska Rusija", naučno je utemeljena monografija o nastanku i razvitku srednjevekovne ruske države. Prestonica države postao je Kijev -"majka ruskih gradova" kada ga je novgorodski knez Oleg, sin Rjurika, velikog kneza Varjaga, osvojio 881/2.godine. Pokrštavanjem Rusa , za vladavine velikog kneza Vladimira Svjatoslaviča (980-1015) započeo je proces hristijanizacije, uspona Kneževine i njenog ulaska u vizantijsku sferu uticaja, što doprinosi širenju vizantijske kulture i opismenjavanju Rusa posredstvom učenika Ćirila i Metodija. Grekov, hronološki sveobuhvatno prati razvoj prve ruske države i njenog slabljenja, usled unutrašnjih nereda i upada Polovaca, sve do druge polovine 12. veka.

Božidar Knežević (1862 - 1905), filozof, istoričar, prevodilac, profesor i unuk Kneza Ive od Semberije, jedan je od skrajnutih blistavih umova u Srba. U teškim životnim okolnostima, u čestoj materijalnoj nemaštini i brizi za porodicu, uspeo je da dostigne visoke intelektualne i naučne domete. U mnogo čemu samouk, ostavio je u srpskoj humanističkoj nauci dubokog traga svojim shvatanjem istorije kao nauke o vremenu i kao najvišu filozofiju.

Za nas, danas, gotovo četiri veka kasnije, Nova Atlantida može da posluži i kao ogledalo: ogledalo u kom možemo da vidimo da li smo nešto od Bejkonovih ideala ostvarili, ali i da prepoznamo da li smo poneke ideale zamenili drugačijim, te time još bolje da upoznamo sami sebe.

Dogadjaji u savremenom svetu socijalna nesigurnosti, migrantska kriza, ratovi, epidemije do sada nepoznatih bolesti utiču na ponovo afirmaciju krajnje desnih snaga. Iako je od Marša fašista na Rim, Pivničkog puča u Minhenu prošlo više od sto godina mogu se prepoznati kako uzroci, tako i manifestacije koje oživljavaju i ponovo u prvi plan guraju ideje fašizma i nacizma. Ova knjiga nudi odgovore o korenima i uzrocima tih fenomena.

Ovo delo je u neku ruku nastavak Ničeove filozofije volje za moć, intenzivno, živopisno, pa i dramatično izlagane u Zaratustri. Zamišljeno je da bude presudni korak u prevrednovanju svih vrednosti u cilju oslobadjanja civilizacije od judeo-hrišćanske tradicije. Otuda jedva da možemo da otkrijemo dalekosežnije istraživanje hrišćanske simbolike i asketskog morala od ove knjige u vašim rukama.

Drugom delu svoje velike obnove Frensis Bekon je nazvao Novi organon. Grcka rec organon znaci instrument ili orudje, a Bekon je nesumnjivo osecao da donosi novi instrument za upravljanje I korekciju razuma u njegovoj potrazi za korekcijom prirode, koje Aristotelov Organon nije pruzao. Stoga ga je Bekon smatrao neupotrebljivim

... Ovakav jezički položaj starinaca, koje su grčka plemena zatekli pri svom naseljavanju daje nam mogućnost da ne samo na drugi način izložimo nego i da bolje objasnimo mnoge dosad mračne strane najstarije grčke istorije, kao i relativno brzu helenizaicju i uspešnu simbiozu starih i novih Indoevropljana na jugu Balkanskog poluostrva. I dosad potpuno singularan i neobjašnjiv nagli polet grčkog duha i kulture nalazi svoje prirodno objašnjenje u činjenici što su tvorci i nosioci kritsko-mikenske civilizacije bili do grčki Pelasti...

... Na kraju krajeva, politika se drži na moralu. Država je jedan kolektivni moralni karakter stvoren istorijom, kao što je i politička veštnina samo jedna vrsta moralne discipline...

... Po prvom, užem, tumačenju, država, kao celina u odnosu prema drugim državama ili u odnosu prema svojim podanicima, ne potpada pod moralne propise. Po drugom, širem tumačenju, ti propisi ne bi važili ni za pojedine grupe političara koje se u okviru države bore za vlast. U svojoj međusobnoj borbi, te bi trupe takođe smele da se služe svima sredstvima, moralnima kao i nemoralnima...

Ali u Parmenidu imamo i najsloženijeg, najneobičnijeg Platona. U stvari, kao što sadržaj ovog dijaloga pokazuje, Platon prethodno izlaže na kakve sve teškoće ono nailazi, a u drugom delu podjenako razotkriva celu skalu teškoća koje sobom nosi dijalektičko istraživanje. To je i dalo povoda Gompecu (Gomperz) da ovaj dijalog nazove izrazom "parmenidiske samokritike" u kojoj je Platonova suptilnost dostigla svoj pravi vrhunac. Idući za Gompercom u ovoj oceni, Bertran Rasl (Bertrand Russel) smatra čak da je Platon napisao Parmenida svestan teškoća kojima se suočilo celo njegovo filozofsko učenje i da je ovaj njegov dijalog najznačajnijniji primer samokritike koji je ikad dat u istoriji.

Platonov Timaj jeste kosmologija, prirodna filozofija i biologija, on je i kritika i naučno motivisani diskurs, ali je i kosmogonija, teogonija, mit i teologija, u čijoj pozadini stoji kako antička grčka nauka tako i Platonovo učenje o duši i dobru.

Istorijsko-dokumantarni prikaz nastanka, trajanja I nestanka Srpske drzavnosti I Srpskog naroda na teritoriji severne Albanije, Metohije I delova Crne Gore. Pritisak Vatikana, Porte I Austrije pretvarao je Srbe u Albance I u muslimane ili katolike. Menjajuci veru primali su i novi albanski jezik i polako gubili secanje na svoje Srpske korene.

Cogito ergo sum, mislim dakle postojim je osnov njegove filozofije. Po Dekartu sumnja se u sve osim u subjekat koji misli, odnosno sumnja.

Džon Lok (1632-1704) britanski mislilac
koji je živeo tokom 17. veka. Pokazivao je
interesovanje za filozofiju, politiku,
medicinu i eksperimentalne nauke. Živeo
je u najturbulentnijem periodu engleske
istorije koja kulminira uspostavljanjam
parlamentarne monarhije. Prepoznat je
kao jedan od ključnih intelektualaca
novog britanskog političkog sistema.
Potpuno se posvetio svojoj filozofskoj
aktivnosti iz koje proističu njegova
glavna dela Dve rasprave o vladi, Pismo o
toleranciji i Esej o ljudskom intelektu.

Kao deo šireg Veberovog interesovanja za svetske religije i posebno sociologiju religije bio je zainteresovan za otkrivanje funkcionisanja kapitalističkog sistema.

U ovom radu predstavlja ideju da nastanak modernog kapitalizma treba pripisati protestantizmu a pre svega kalvinizmu kao teološkom sistemu koji naglašava vladavinu Boga nad svim stvarima.

Ako se u današnjem košmarnom stanju sveta, kada je već sve tako beznadežno zamagljeno i zamračeno i šta se još može razgovetno razabrati, onda je to jedino prosta činjenica, da je upravo filozofija odgovorna za to i takvo stanje. Doprinos filozofije opustošenju smisaonog horizonta ljudskog postojanja i razobličavanju čovekove moći kudikamo je najveći i najpresudniji. Zato od filozofije zavisi da li će do nekog zaokreta u čovekovom samorazumevanju doći.

Ljubomir Micić još jedan od zaboravljenih blistavih umova Srbije, pokretač zenitizma, predstavnik avangarde ponovo pred čitalačkom publikom. Svojim romanom Barbarogenije decivilizator ukazuje na različite vrednosti u Evropi koji medjusobno vode borbu. U romanu se prekorava Evropa zbog duha kapitalizma koji sve hoće da materalizuje i pretvori u zlato, a osnovne vrednosti i potrebe čoveka gura u drugi plan. Micić nudi rešenje Evropi: DECIVILIZUJTE SE...

Robert Merl (1908-2004) francuski pisac, dobitnik je prestižne Gonkurove nagrade. Svojim specifičnim načinom pripovedanja i sjajnim osećajem kako za psihološko stanje čoveka koji je u smrt oterao dva i po miliona ljudi tako i za detalje koji oduzimaju dah, vodi čitaoca kroz neverovatnu tragičnost jedne epohe. Psihologija čoveka koji je smrt sveo na brojeve pokazuje svu nečovečnost nacizma što je u to vreme nametnuto kao opšteprihvatljiva norma.

RASPRAVA O MORALU
(prevod Gligorije Ernjaković)

RAZMISLJANJE O DOBRU I ZLU
(prevod Gligorije Ernjaković)

Knjiga predstavlja najznačajnije ljude, dogadjaje i gradjevine u istoriji Beograda od rimlljana do 1941.

Roman Dosije Golubić posvećen je fascinantnoj sudbini Mustafe Golubića, koga je nesmiriva narav idejno prevodila od ujedinjenju svih južnoslovenskih naroda težećeg „mladobosanca“, preko „velikosrbina“ muhamedanskog verskog zakonika, istaknutog „crnorukca“ i najogorčenijeg neprijatelja Regenta Aleksandra Karađorđevića, do jednog od naprisnijih prijatelja Josifa Visarionoviča Staljina i „Crvenoj internacionali“ odanog operativaca. Kao čovek koji je govorio četrnaest jezika, ljubavnik najlepših žena sveta (među kojima su mesto izborile Greta Garbo i Frida Kalo) i volšebnik koji je gradio neraskidiva prijateljstva, u trenutku se znao preobraziti u „vojnika partije“, otmičara i hladnokrvnog egzekutora, osumnjičenog, između ostalih, i za umorstvo Lava Trockog. Nakon što je, na početku Drugog svetskog rata, najverovatnije bio vinovnik dizanja u vazduh nemačkog skladišta municije smeštenog u smederevskoj tvrđavi, kada je stradalo više hiljada ljudi, uhapšen je kao najobičniji švercer, i pošto je, tokom isledničke torture, u toj meri premlaćen da se nije mogao osoviti na noge, iznet je u šatorskom krilu i streljan je vezan za stolicu, naočigled prolaznika, u beogradskom Dvorskom parku.

Kako je u pogovoru romana naveo Dejan Stojiljković, jedno od najrelevantnijih pera savremene srpske proze i koautor scenarija za seriju „Senke nad Balkanom“, u kojoj je liku Mustafe Golubića posvećena naročita pažnja, fabula romana Dosije Golubić prati „Mustafin život od samog početka, probijajući se kroz hodnike vremena i koridore istorije sa neverovatnom lakoćom. Usput, pisac nudi obilje podataka i odlično oživljava istorijski trenutak i atmosferu epohe. Tu je Mustafina mladost, ratne godine, odlazak u Moskvu i obuka u centrali NKVD-a… Tu su Voja Tankosić, Dragutin Dimitrijević-Apis, Rodoljub Čolaković, Božin Simić, kralj Aleksandar Karađorđević, general Pavel Berzin, Staljin, čak i Mao Ce Tung. Zatim ide međuratni period u kome Mustafa stasava u vrhunskog špijuna i ubicu od kog je drhtala čitava Evropa. Autor se, međutim, ne drži striktno samo istorijskog materijala i događaja već se upušta u visprenu literarnu igrariju gde je često njegova interpretacija istorije i događaja, tj. nadogradnja, toliko uspešna i ubedljiva da tvori izvanredne literarne pasaže i čini od Mustafe junaka većeg od života.“

Blaženopočivši Mirko Đorđević, u svom, nažalost, poslednjem objavljenom prikazu nije krio ushićenje, dvoumeći se, jedino, da li je ovo delo „roman ili više od romana“, dok je istaknuti hrvatski književni kritičar, Dario Grgić, pored ocene da je sižejni narativ „obrađen furiozno“, sebe i sve nas, sa pravom, upitao „tko je danas još, uopće, spreman umrijeti za ideju“.