Proizvodi

Roman posvećen Goranu Paskalјeviću, slavnom reditelјu, iz pera njegovog dugogodišnjeg prijatelјa!„Hoću da snimim još jedan, drugačiji film o bolesnoj devojčici. Film o razlici koje se svi kod nas plaše i zgražavaju. Hoću metaforu različitosti koja će pokazati da nije lјubav ako volimo samo one koji su nam slični. Hoću da pokažem kako možemo biti bolјi lјudi samo ako shvatimo da nas razlika određuje prema drugima i prema sebi. Zato sam te zvao."Goran Paskalјević

KAKVA SU PRAVILA IGRE?

Bliska prošlost na području nekadašnje Jugoslavije obeležena lomovima, artikulisanjem društveno-ideoloških protivstavova kao i naglim rezovima u međuljudskim odnosima i položaju pojedinca u borbi za sopstveni opstanak, na jedan sasvim savremen i provokativan način ponovo je oživljena u knjizi Nizvodno, romanesknoj porodičnoj hronici koja u vrtlogu vremena, kroz više generacija, prati
sudbine triju porodica – Cerovića, Grujića i Mandića.
Moto „Uspeli smo,/ živeli smo./ Uspećemo,/ umrećemo” koji na kraju romana izgovara Stevan Cerović, glavni protagonist i simbolični nosilac svih onih nedaća i patnji sa kojima se susreće pojedinac u previru istorije u doba Jugoslavenskog samoupravnog socijalizma, metaforično oslikava tragični susret čoveka sa teretom prošlosti i teretom budućnosti.
Život Stevana Cerovića obeležava mučno traganje za korenima, za utemeljenjem i suštinom u jednom konfuznom vremenu i prostoru između sopstvenih htenja i vernosti nasleđenoj i stečenoj ideologiji.
Isprepletane sudbine članova porodica Cerović, Grujić i Mandić, neharmonični porodični odnosi i ideološki protivstavovi koji ostavljaju trajne posledice na sudbine svih junaka ove Priče, oblikuju zamršenu slagalicu Života koja, ne slučajno, podseća na savremene Korene Dobrice Ćosića i Prokletu avliju Ive Andrića.
Roman Nizvodno tako postaje još jedno autentično preispitivanje činjenica Istorije, ali istovremeno i onih fundamentalnih ontoloških, egzistencijalnih i najintimnijih ljudskih drama koje su u velikoj meri uslovljene upravo surovom „rukom” Prošlosti. U ovoj knjizi narativni pasaži usmeravaju se na 20. vek u celosti – od Prvog i Drugog svetskog rata, ka utemeljenju komunizma, samoupravnog socijalizma, do studentskih demonstracija1968. i svih predstojećih događaja, pa sve do 1993. godine, do smrti jedne od junakinja romana, kojom se i ova kompleksna Priča završava.
Poput razotkrivene Pandorine kutije, roman tako čitaocima ostavlja otvorena pitanja:
Kakva su pravila Igre?
Da li krenuti Nizvodno ili Uzvodno?
I da li iz lavirinta Istorije ima suštinskog izlaska?

„Pogrešno!” – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovljevog „Junaka našeg doba” do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog...
I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bildungsnarativu, u promašenom samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima. I Dostojevski, i Bulgakov, i „Dnevnik o Čarnojeviću”, i Novi zavet, i sve kulturološke, književnoistorijske i biblijske matrice, političke, društvene i sl. reference, tako prigušeno se skupljaju u Sibinovićev tekst. Autentičnost jedne proze, književnog teksta, ogleda se u tome koliko je autor snažan da se „odupre” očevima naracije.
Đorđe Sibinović je, bez ikakvog napora, ovaj zadatak obavio.
Eruptivno, u na momente nepodnošljivo komplikovanim za svest savremenog čitaoca sintaksičkim i narativnim slapovima (koje bi usvojila kao svoje i „Bašta, pepeo”), u jednoj mislilaca dostojnoj narativizovanoj retorici, u onom „ljudskom u jeziku” (Kant), u kome se skupljaju ose simetrije njegove poezije, esejistike, književnokritičkih elaboracija, njegovih pravno- i književnoteorijskih tekstova, „junaka našega doba” nalazimo tek u jeziku. U tako delikatnom jeziku romana „Pogrešno”, da možemo shvatiti da je taj junak našeg doba tek jezik, iza koga stoji čovek i koji je sa njim već nestao. Da li je i to pogrešno? Da li postoji književnost koja to nije? Đorđe Sibinović nam je svoj odgovor već dao, a Niče nam je odavno dobacio: „Nama treba veliki stil!”Sve je, dakle, pogrešno i u svojoj pogrešnosti veliko, i zato ovaj roman, zato ljudskost, zato čovek može konačno da se raspadne do kraja i da bude sačuvan u svom velikom porazu. Po cenu da je i to ono jedino i konačno Pogrešno. A tako delikatna veza sa „Romanom o Londonu” i „Majstorom i Margaritom”, zapravo sa đavolom koji nas pripoveda, samo nas može uveriti u suprotno: i po cenu smrti, čovek je preživeo. Zato ni đavo više ne zna „šta će se sutra dogoditi. Šta će sutra biti pogrešno”.
Čovek zna. Zato roman „Pogrešno”.
Dragan Bošković

,