Proizvodi

U drugom tomu Sabranih priča, čitalac će pronaći sve Kortasarove zbirke kratkih priča objavljene između 1969. i 1983. godine, kao i priče koje su se posthumno pojavile u Neočekivanim radovima (2009.), za koje se veruje da im po naslovu ili datumu pripadaju: Poslednja runda, Okteadar, Neko ko se tuda smuca, Tamo neki Luka, Toliko volimo Glendu i Raskorak.

Kortasara treba čitati. Uvek. Njegove priče su sjajan prikaz neverovatnih bića, čudesan i prepun nežnosti. One su najbolja sinteza njegove književnosti, a ujedno i prilika da se kroz njegova maestralna dela otisnemo na beskrajno putovanje koje će nas ostaviti bez daha. Hulio Kortasar je jedan od najboljih pisaca kratkih priča 20. veka.

U prvom tomu Sabranih priča, čitalac će pronaći sve Kortasarove zbirke kratkih priča objavljene između 1945. i 1966. godine, kao i priče koje su se posthumno pojavile u Neočekivanim radovima (2009.), za koje se veruje da im po naslovu ili datumu pripadaju: Druga obala, Zverinjak, Tajno oružje, Kraj igre, Povesti o hronopijama i famama i Sve vatre vatra.

Kortasara treba čitati. Uvek. Njegove priče su sjajan prikaz neverovatnih bića, čudesan i prepun nežnosti. One su najbolja sinteza njegove književnosti, a ujedno i prilika da se kroz njegova maestralna dela otisnemo na beskrajno putovanje koje će nas ostaviti bez daha. Hulio Kortasar je jedan od najboljih pisaca kratkih priča 20. veka.

One datosti koje su Kortasaru omogućile da još u detinjstvu obuhvatnije sagleda sebe i svet oko sebe vremenom ga dovode do toga da ih kao takve prevaziđe. Živeći u znaku prelaza iz jedne sredine u drugu i iz jednog sklopa okolnosti u drugi, kao i nemirenja sa datostima, Kortasar se izdigao iznad samih okolnosti. Zalagao se za drugačije poimanje domovine i zajednice ljudi uopšte (prva je za njega bila, samo polazište, a druga željeno ishodište) kao i za pomeranje granice mogućeg u književnosti i izvan nje.
Iako se potraga za identitetom može shvatiti i kao posledica okolnosti u kojima se našao čovek Novog kontinenta, iako je ta potraga u Argentini, preko borhesovskih lavirinata, dignuta na opšteljudsku ravan, ona kod Kortasara nije posledica nego izbor. Ima vid igre, ali nije apstrakcija; kao i igra, potraga ima svoja pravila, ali nije konstrukcija. Kortasar ne traži identitet u ogledalu nego u drugima. Prepoznavanjem sebe u njima teži upotpunjavanju vlastite ličnosti i jedinstvu sa svetom.
Roman Školice govori upravo o toj čovekovoj težnji da sebe prepozna u drugima. Govori o potrebi čoveka da pronađe sebe, govori o njegovoj potrazi – ali tako da i sam govor postaje potraga.

Hulio Kortasar (1914–1984) roden je u Briselu, gde mu je otac bio diplomata. Sa cetiri godine vratio se s porodicom u Argentinu, u kojoj je sa majkom i mladom sestrom, jer ih je otac napustio, živeo u okolini Buenos Ajresa. Izdržavao je porodicu predajuci francusku književnost. Kao protivnik diktature Huana Perona, 1951. emigrirao je u Francusku, gde je radio kao prevodilac UNESKO-a. Na španski je preveo Robinzona Krusoa, Hadrijanove memoare, price Edgara Alana Poa... Pisci kojima se divio bili su Lotremon i Alfred Žari. Podržavao je levicu u Latinskoj Americi (Kubansku revoluciju, Salvadora Aljendea u Cileu, sandiniste u Nikaragvi). Umro je u Parizu i tamo je sahranjen. Napisao je desetak knjiga prica, pet romana, više knjiga eseja, polemika, putopisa, pozorišnih i radio-drama, pesama

Ovaj roman jednog od najznačajnijih pisaca latinoameričkog buma, Hulija Kortasara, može biti opisan kao svojevrsni vodič za život u „velikom gradu“. Taj „veliki grad“ može biti bilo koji megalopolis. Kao što kaže jedan od likova ovog romana: „Jednu osobu Grad može podsjećati na Pariz, za drugog to može biti ono mjesto na koje ujutro odlazi kad se probudi u Barseloni, za nekog trećeg to može biti pivnica u Oslu.“ Ovi obrisi megalopolisa, kako ih Karlos Fuentes opisuje,, „izgledaju kao nacrtani rukom braće Marks, uz pomoć Bele Lugošija!“ Grupa prijatelja izmišlja jedan grad, imaginarnu metropolu koja postoji kao nadrealistička alternativa „normalnom svijetu“ koji guši likove u ovom romanu velikog Argentinca.Ovaj roman jednog od najznačajnijih pisaca latinoameričkog buma, Hulija Kortasara, može biti opisan kao svojevrsni vodič za život u „velikom gradu“. Taj „veliki grad“ može biti bilo koji megalopolis. Kao što kaže jedan od likova ovog romana: „Jednu osobu Grad može podsjećati na Pariz, za drugog to može biti ono mjesto na koje ujutro odlazi kad se probudi u Barseloni, za nekog trećeg to može biti pivnica u Oslu.“ Ovi obrisi megalopolisa, kako ih Karlos Fuentes opisuje,, „izgledaju kao nacrtani rukom braće Marks, uz pomoć Bele Lugošija!“ Grupa prijatelja izmišlja jedan grad, imaginarnu metropolu koja postoji kao nadrealistička alternativa „normalnom svijetu“ koji guši likove u ovom romanu velikog Argentinca.

Ovom otkacenom knjigom prica, pod naslovom Zverinje, Tanesi obeležava pola veka od pojave romana Školice, posle koga je Hulio Kortasar svrstan medu najvece argentinske pisce. Ubrzo, on postaje jedan od najneobicnijih i najznacajnijih svetskih romansijera i pripovedaca. Više godina posle smrti Kortasara, njegova prva supruga, Argentinka Aurora Bernandes (1920), filolog i prevodilac, napravila je antologiju njegovih prica na temu životinja, košmarnih i jednako razigranih.