Delo je jedna vrsta hronike o malo poznatim nacističkim logorima u Grčkoj. Rukopis je autentično, pre svega lično svedočenje o hrabrosti, moralu i želji za slobodom koje su ispoljili zarobljeni borci i simpaziteri NOP-a. Čitajući ovu knjigu, čitalac ima utisak da je Lazar svaki dan sedeo u nekom prikrajku i krijući beležio događaje i ljude u njima i da mu nije promakla nijedna pojedinost. Ako mu je nešto i promaklo i ako nije mogao proveriti iz više izvora, nije ni uneo u sadržaj knjige. To govori da je pisac temeljno proučavao istorijske činjenice, studirao literaturu, analizirao memoare, proučavao različita sećanja, razgovarao sa preživelim internircima i mnogo toga drugog. To se odmah vidi još u prvim poglavljima. Čitaoca pleni ogromna količina činjenica koje krase ovu hroniku jednog vremena. Osim ređanja činjenica, pisac znalački romansira priču, ubacuje dijaloge, razmišljanja logoraša, prodirući u njihovu dušu i osećanja i na taj način obogaćuje radnju. Uravnoteženo opisuje događaje po jedinstvenoj metodologiji. Jednostavnost izraza i neposrednost kazivanja upotpunjuju kvalitet ovog dela.
