Proizvodi

Žena je žrtva samo ako je mrtva.

„Sigurna kuća priča je o ženi koja je u samoodbrani ubila muža, koji ju je godinama psihički i fizički zlostavljao. U zatvoru ona noću ispisuje stranice o životu koji je bio neživot, o ljubavi koja je bila neljubav, o čoveku njenog života koji je bio nečovek njenog života. A sve je između njih dvoje počelo kao očaravajuća filmska romansa koja će se postepeno i gotovo neosetno preobraziti u bračni horor. Književnica roman posvećuje neznanim junakinjama iz crne hronike, ubijenim ženama, žrtvama nasilja. Njena junakinja ne završava kao tipična junakinja iz hronike, kao leš.
Roman je filigranska literarna studija psihologije zlostavljača i unutrašnjeg sveta zlostavljane žene. Naslov je ironičan. Gde je ta sigurna kuća kroz čije zidove, prozore, vrata zlostavljač neće stići do zlostavljane? Za ženu iz ovog romana ni zatvor nije potpuno bezbedno i zaštićeno mesto jer se nasilnik pojavljuje u njenim snovima. On, iako mrtav, živi kroz strah utisnut u njenu psihu i telo.“ – Tatjana Mandić Rigonat

„Hoće li pisac ako piše o narkomaniji navući sebe na heroin da u potpunosti shvati i izgled i pakao krize i kontakte sa dilerima? Hoće li ga hitna pomoć vaditi iz zapišanih haustora i skvotova? Hoće li pisac ubiti da bi shvatio psihologiju i motivacioni i konfliktni sistem ubice? Dostojevski nije. Ni Marina Vujčić nije. Ali je neverovatno koliko je ušla pod kožu žrtve-ubice, koliko ju je shvatila, razumela, prepoznala... Ne znam koliko je pripreme prethodilo ovom sjajnom romanu. Koliko se čitao Krivični zakonik Republike Hrvatske, koliko razgovaralo sa advokatima, sa žrtvama i ubicom, ali je pobedilo ono najvažnije. Piščeva mašta, mogućnost imaginiranja, stvaranje jednog novog mikrokosmosa koji mogu samo talentovani.“ – Siniša Kovačević

Odložio je vrećicu na krevet i na njemu rasporedio svoju malu imovinu. Ulovio je sebe kako tih nekoliko svakodnevnih predmeta promatra s nježnošću, kao da baš u njima počiva dokaz da će odsad, napokon, sve biti u redu. Izvadio je zubnu pastu, četkicu i britvicu iz omota i odnio ih u kupaonicu. Skinuo je zaštitnu vrećicu sa čaše na polici ispod zrcala i u nju stavio svoju novu četkicu i zubnu pastu. Odložio je zatim na policu i britvicu, pjenu za brijanje i losion, a onda je neko vrijeme promatrao te stvari kao da se radi o umjetničkog instalaciji čija ga je poruka prosvijetlila. Tako mu se dogodilo da se nepripremljen suočio sa svojim pogledom u zrcalu. Pogledom koji je tolike godine uspješno izbjegavao. Bilo je to kao da je nakon dugo vremena spreman sam sebi pogledati u oči, pa su one same sebe napokon potražile u zrcalu. Bio je to neki novi Božo, a opet – jedini pravi.