Proizvodi

Vile i zmajevi nisu naprosto nestali. Oni su iščezli. U jednom rečniku „iščeznuti“ je „nestajati tjelesno zbog duševne boli, nestajati od želje“.

Kakva je to bol, kakva želja, nagnala vile i zmajeve da iščeznu? I šta je to što nas tera da mislimo o njima, da čeznemo za njihovim prisustvom?

Vile i zmajevi nisu nestali! Oni su iščezli usled stravične boli, sagoreli su u čežnji. Gotovo iznebuha obreli su se u svetu kome više nisu bili potrebni, kome su bili samo na smetnji, kao loša savest, svetu sitnom i šićardžijskom, bučnom i blebetavom, rastorokanom, obasjanom bestidnim svetlom, svetu nespremnom za tajne i velika dela, protegnutom u večnom sada. Podvizi, tajanstva, senke i zanosi ostavljeni su, u tom svetu, mahnitima, onima s uma sišavšim. Kao i mračne strane.

Još samo ludaci osete zamah zaboravljenog krila i obraze i čelo im dotakne noćni vetar. Oni vide kako iz tame izranjaju rogovi jelena i bledo vilinsko lice, pod oglavljem, poluotvorenih usana. Te usne im nešto šapuću, ali oni ne znaju šta.

Mi slutimo da je svet nešto drugo, mnogo toplije, prisnije i slobodnije od ovog jada koji nam se nudi, u kojem skapavamo. Čežnja za vilama i zmajevima želja je za tajnom i slobodom.

Novi roman Milenka Bodirogića Pesak pjeskare čekao se s nestrpljenjem, jer se prethodni Po šumama i gorama (2019) završio na mestu odakle bi mogla početi priča o samom pripovedaču i poreklu njegove melanholije, koja veje gustim stranicama ove proze kao sneg iznad Konjuha dok partizanska četa sahranjuje husinskog rudara. Pesak pjeskare može se čitati i kao priča o izgubljenom prijateljstvu trojice dečaka – Mensura, Bogdana i samog pripovedača – u Gradu soli, uglja i peska. U potrazi za tim nestalim svetom, u čemu je Bodirogić virtuoz, narastaju prostori plodonosne melanholije, čije će meandre pripovedač uplesti u priču o Jugoslaviji između Husinske bune (1920) i dvaju ratnih zločina što će obeležiti kraj Grada kakav je nekada bio, a koji je pokušavao da pronađe vlastiti, drugačiji put, dugo se opirući sirenskom zovu nacionâ. Pesak pjeskare Milenka Bodirogića roman je koji nam, kao i često u njemu pominjana slika Ismeta Mujezinovića Autoportet sa spomenicom, govori o svemu onome što je uticalo da veliki jugoslovenski slikar smalaksalo zastane i upozori društvo na stranputice kojima je krenulo. I Bodirogić stoji tako sam i ogoljen pred nama, sa svojom pjeskarom u srcu, bezglasnim, pustim mestom po kojem vetar noću mreška sitne dine.

Bodirogićev roman preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja?

Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala.

Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest.

Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti.

Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla.