Proizvodi

Roman o granicama – fizičkim i metafizičkim, umnim i zaumnim.

U ovoj divanhani sećanja razmenjuju pobočnici, savetnici, tumači, sekretari i sluge. Oboružani su privilegijom da nadžive junake svojih pripovesti. Otuda neutaživa potreba da zapažaju nebitno, domišljaju nerazumljivo, osmisle nedogođeno i razblaže surovo.

Godine 1699. nakon dugih pregovora između Austrije i Otomanske imperije sklopljen je mir u Sremskim Karlovcima. U ovom specifičnom romanu o granici i njenom prokletstvu naporedo pripovedaju petorica muškaraca i jedna žena. Pripovedači su neposredni svedoci i učesnici događaja, a ujedno i žrtve burnog vremena u kome žive. Ispovedni ton njihovih kazivanja je zavodljiv i privlačan. Za neke od njih granica je muka i nevolja, za druge je unosan posao, a za treće – sudbina. Jedni je povlače, drugi je ispravljaju, treći čine sve da je obesmisle i potru. Zajedničko im je da tu granicu svi smatraju privremenom.

„O složenosti pojma granice i raznolikosti njenog doživljavanja svedoči šest paralelnih priča koje se unekoliko dodiruju, ali i razlikuju. Različitost priča proističe iz perspektive i socijalnog statusa junaka pripovedača, kao i ličnosti o kojima se pripoveda. Na osnovu opisanih sudbina u prilici smo da razumemo kako je izgledao Balkan u 17. i 18. veku, ali i kakve su bile prilike u carskom Beču i Stambolu dok je u samom jezgru romana konkretan događaj ‒ Karlovački mir.“ – Dr Slađana Ilić

Roman o svetu detinjstva i uspomena, satkan jezikom izgubljenog zavičaja.

Kad su prišli izvoru koji se nalazi pored jedva vidljive staze, konj se naglo zaustavlja, gotovo ukopava. Konjanik s lakoćom skače iz sedla, ne ispuštajući uzde iz ruke. Pažnju mu je privuklo nešto nalik zaleđenom izdanu. Dotakao je ledeno okance onom istom rukom koja se mašila sablje... Otvorila se ledena školjka i, umjesto bisera, ukazao mu se pupoljak ruže.

Neće proći dugo od tog susreta, a moj predak će dovesti svoju braću sa njihovim porodicama i naseliti ih oko izvora kod kojeg je nabasao na ružu pod ledom.

„Svet koji Demić opisuje više ne postoji, osim u sećanju preživelih svedoka, a čitalac ima doživljaj da se, samo zbog njega, građenjem priče, sve obnavlja pred njegovim očima… Inspirisan senzibilitetom velikog Branka Ćopića, pripovedač kroz naočare pesnika i deteta daje sliku porodice s prijateljima i komšijama kao izvor suštinskog znanja o onome što nas okružuje.“
– Ljubica Arsić

„Roman sadrži pedeset priča uokvirenih legendom o ruži pod ledom, početku porodičnog ’Postanja’, i posvećenih životu njegovih sunarodnika iz Hrvatske. Započinje događajem koji ima snažan simbolički karakter: susretom dalekog pretka i pripovedača, njegovog potomka, na razmeđi jave i sna, u ogledalu zaleđenog izdana. Autentičnost pripovedanja u romanu postiže se korišćenjem tehnike skaza u gotovo gnomskim dijalozima, jednostavnošću izraza i bogatstvom značenja, što sve doprinosi tome da ovaj roman bude univerzalna životna priča koju priča čovek na granici, bilo kad i bilo kojoj, pokušavajući bar na ovaj način da okupi svoj raseljeni svet.“
– Aleksandra Drakulić

„Dirljiva, topla i lirska priča o ljudima s kojima će se istorija, kao mnogo puta, surovo poigrati, namenjujući im gorku sudbinu beskućnika i prognanika.“
– Milisav Savić

I dalje sam uveren da je to bar drugačija knjiga, knjiga koja za nijansu pomera granice ili bar postavlja poneko neočekivano pitanje. Ako ništa drugo – bar sam se poigrao sa postmodernom, kad se ona već tako bezosećajno igra sa nama. Verovao sam da njome opovrgavam uvreženo mišljenje po kojem je postmoderna uvela neozbiljnost u našu književnost i pokušao da pokažem kako se njenim strategijama i metodama može progovoriti (i svedočiti) o najtežim temama.

– Mirko Demić

U ovom izdanju o fenomenu proročanstva u srpskoj tradiciji i kulturi govore jedan antropolog i jedan pisac. Bojan Jovanović u svom eseju “Izrečeno i prorečeno” daje istorijski kontekst nastanka i prenošenja proročanstava čuvenih proroka iz sela Kremna kod Bajine Bašte, ukazujući na sve mistifikacije koje do danas prate popularnu famu o Tarabićima. Po njegovim rečima, Kremansko proročanstvo simbolizuje ne samo duboku potrebu pojedinaca i kolektiva za predviđanjem dolazećeg i sagledavanjem puta koji vodi u izvesniju budućnost, već i obrazac oblikovanja njegovog teksta u ravni stalnih promena i dopisivanja. Za razliku od Jovanovićevog naučničkog etnološkoantropološkog pristupa fenomenu proročanstava, Mirko Demić istoj temi prilazi s pesničkog stanovišta. On u literarnom tekstu “Utvare četvrtog proroštva” iz ugla proroka govori o ljudskoj potrebi za anticipacijom budućnosti i strahu od dolazećeg. “Knjiga Čitanje proročanstva Bojana Jovanovića i Mirka Demića, s dva teksta koji kao da se prožimaju kristalnom naučničkom jasnoćom i poetički uznesenim misticizmom, predstavlja dokaz ovdašnje dominacije ‘straha od prošlosti’”, kaže urednik ovog izdanja Goran Petrović. “U strahu su, kako to narod kaže, oči velike, prevelike. Mada se, uistinu, ne vidi ni bolje ni dalje.”

Neobična ljubavna priča koja je, na prvi pogled, u senci stvarnog ili imaginarnog putovanja glavnog junaka Pavla vozom između Beograda i Zagreba.

Pored toga što preispituje svoj odnos sa voljenom ženom, Pavle stavlja pod lupu i svoj odnos prema bratom Petrom, sa kojim je od početka rata u Hrvatskoj prekinuo svaku komunikaciju i kome se, nakon deset godina neviđanja uputio, pošto su se zatekli na suprotnim stranama fronta tokom poslednjeg rata.

Ujedno, to je i prilika da glavni junak pretrese i komplikovane odnose između Srba i Hrvata, Beograda i Zagreba, Crnjanskog i Krleže, nas i njih, Save Šumanovića i Filipa Latinovicza, sebe i drugih, stvarnog i imaginarnog, budnosti i sna.

Između svega pobrojanog, ovaj roman je i pokušaj da se razume sva tragika i paradoksalnost položaja Srbina rođenog u Hrvatskoj i njegovog usuda da bude između, da remeti tok događaja i stanje stvari, kao što međutim menja tok misli.

Pisac ne propušta da u taj dramatičan dijalog (imenujući ga kao srpsko-hrvatski roman) uvuče i mnoge poznate protagoniste srpskohrvatske istorije i kulture: Antuna Gustava Matoša, Petra Preradovića, Tina Ujevića, Svetozara Borojevića; braću: Pribićeviće, Miciće, Radiće...i mnoge druge. Uz sve njih, glavni junak priziva i poljskog pisca Vitolda Gombroviča, paradigmu intelektualca koji se očajnički obračunavao sa sopstvenim poreklom i njegovim prokletstvom.
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaći roman